Slikarska opsesija Suzane Stojanović su konji u galopu i kosmos. Svestrana je umetnica i kompozitor, a bavi se i proučavanjem astronomije. Njene slike nalaze se u privatnim kolekcijama u Srbiji, Americi, Italiji, Švajcarskoj, Danskoj, Makedoniji, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Sloveniji. Slika konje i iscrpno izučava njihovu anatomiju, piše kratke priče i priprema knjigu “Tragovima starih majstora” u kojoj detaljno opisuje svoja dugogodišnja iskustva i eksperimente, razne tehnike, izradu crteža i slika. Otkud vaša umetnička opsesija konjima?
- Tema slikanja se ne može izabrati, ona bira vas. Konji su svojom lepotom, inteligencijom i gracioznošću izabrali mene da ih slikam, da ulazim u njihov svet. Konji su romantični, bajkoviti, lepršavi. Dok ih slikam osećam se kao da ronim prema dnu mora, a kada završim svaki deo njihovog gracioznog tela kao da sakupljam dragocene kamenčiće sa dna u svoj dlan. Najteže je naslikati ambijent u kome se nalaze, jer on mora da ih prati, da istakne njihov pokret, da shvati njihovu poruku. Najveća misterija je uhvatiti neuhvatljivo, to nešto što se ne dobija samo dobrom tehnikom, već onim što nosimo u sebi i što samo mi vidimo.
Da li vaša umetnost menja svet, ljude, pojedince ili Vas?
- Ja radim sa najfinijim i najusamljenijim delom duše. Trudim se da vidim srcem. Smisao mog stvaranja je da ljudima darujem nove svetove, da im tkam svetlo nebo. Možda da ponekad opomenem.
Kod koga se nalaze vaše slike u Crnoj Gori? Da li ste izlagali u Budvi?
- Imena ljudi kod kojih se u privatnim kolekcijama nalaze moje slike i grafike neka budu tajna. Čak i tajne obogaćuju život, zar ne? U Budvi nisam izlagala, volela bih.
Šta mislite o crnogorskim umetnicima i crnogorskom mentalitetu? Da li vam je blizak?
- Tema slikanja se ne može izabrati, ona bira vas. Konji su svojom lepotom, inteligencijom i gracioznošću izabrali mene da ih slikam, da ulazim u njihov svet. Konji su romantični, bajkoviti, lepršavi. Dok ih slikam osećam se kao da ronim prema dnu mora, a kada završim svaki deo njihovog gracioznog tela kao da sakupljam dragocene kamenčiće sa dna u svoj dlan. Najteže je naslikati ambijent u kome se nalaze, jer on mora da ih prati, da istakne njihov pokret, da shvati njihovu poruku. Najveća misterija je uhvatiti neuhvatljivo, to nešto što se ne dobija samo dobrom tehnikom, već onim što nosimo u sebi i što samo mi vidimo.
Da li vaša umetnost menja svet, ljude, pojedince ili Vas?
- Ja radim sa najfinijim i najusamljenijim delom duše. Trudim se da vidim srcem. Smisao mog stvaranja je da ljudima darujem nove svetove, da im tkam svetlo nebo. Možda da ponekad opomenem.
Kod koga se nalaze vaše slike u Crnoj Gori? Da li ste izlagali u Budvi?
- Imena ljudi kod kojih se u privatnim kolekcijama nalaze moje slike i grafike neka budu tajna. Čak i tajne obogaćuju život, zar ne? U Budvi nisam izlagala, volela bih.
Šta mislite o crnogorskim umetnicima i crnogorskom mentalitetu? Da li vam je blizak?
- Crnogorci su ljudi koji pomažu u nevolji. Ja još uvek verujem da je za njih važno “čojstvo i junaštvo”.
Da li se plašite starosti?
- Umesto odgovora evo jedne misli Leona Bluma: “Građanin je svinja koja hoće da umre od starosti”. Jedino čemu se zaista ne čudim a što prihvatam kao neminovno je smrt. Upravo zato i stvaram da bih zasenila misao o njoj.
Verujete li u ljubav koja spašava svet od propasti?
- Verujem u ljubav, ali mi ona danas dođe kao instant proizvod. Ljubav za ceo život može se jedino naći kod Pepeljuge ili Uspavane Lepotice. Takva može i brda da pomera, kao i da sačuva svet od svakog zla koje stvaraju ljudi. Ljubav se i Bog zove i zato ona može sve.
O čemu budni sanjate?
- Detinjstvo je najlepši san. Posle njega se ređaju snovi i snovi koji nas između zvezda i kamenja vode kroz život. Često sam u snovima ali nikada ne zaboravljam da se iz njih vratim.
Klavir, književnost, slikarstvo, astronomija. Gde ste u svemu tome Vi?
- Imam više neba na koja se mogu spustiti. Ne želim da mi se jedno od drugog otrgne, jer samo sam tako potpuna. Jednom je Haldour Laksnes rekao da ko u svemu traži samo cilj ne može da otkrije lepotu onoga što radi. Muzika, kao i umetnička slika ili dobra knjiga pričaju priče koje razume ceo svet. Zato volim sve ove umetnosti i radiću na tim poljima.
Intervju: Slikarku Suzanu Stojanović privlače tajne kosmosa - opsesija konji u galopu (novinar S. Mirčić, “Revija D”, Budva, Crna Gora)
◦◦◦◦◦○○○○○○◦◦◦◦◦
• Slavljenje života
Stiče se utisak da ste žena neobične umetničke avanture. Da li na život gledate kao na svojevrsnu avanturu?
- Život jeste avantura, ali umetnost nije. Svaki novi dan pun je iznenađenja, neočekivanih događaja, novih susreta, iskustava. Umetnička dela su produkt naših životnih avantura i snova. Umetnost shvatam ozbiljno i bez umetnosti ovaj svet bio bi siromašan. Konji su sasvim osobeni, naslikani sa puno, ne samo zanatske umešnosti već i sa mnogo duhovne kreativnosti.
Kako negujete svoj unutrašnji svet?
- Svoj unutrašnji svet bogatim i negujem stvaranjem. Sve ono što duboko nosim u sebi pokušavam da na simboličan način prenesem kroz svoje slike posmatračima, da na svoj način dožive moju ličnost u sjaju oka, u portretima konja, u njihovim pokretima. Svakoj svojoj slici posvetila sam po jednu kratku priču, po jedan nezaboravan trenutak mog raspoloženja i života, mojih želja i snova. Malo je jedan život da stvorim ono što želim, da ispunim sebe onoliko koliko želim. Živim za umetnost i radujem se svakom potezu kičice, svakom oživljenom i proživljenom oku koje stvorim. Radujem se svakom svom potpisu jer znam da sam poklonila još jednu odu ovoj predivnoj životinji koja nas prati od samog postanka, a tako malo smo joj dali.
U čemu se razlikuju konji sa početka Vašeg umetničkog puta od ovih koji nastaju sada?
- Ni sada ne bih mogla da vam kažem zašto sam počela da slikam konje. Kada sam bila mala volela sam da ukrašavam zidove njihovom lepotom i veličinom, volela sam da slikam bele konje, bajkovite, slobodne. Oni su me uvek asocirali na duga putovanja, na prinčeve i princeze, na nešto što spaja vekove i civilizacije. Posle duže pauze ponovo sam im se vratila na jedan drugi način. Ono što sada vidim ranije nisam mogla ili nisam bila dovoljno spremna da se upustim u velike izazove. Osećam da kroz motiv konja mogu da prikažem sve što želim: da oslikam lepotu predivnih romantičnih Arapskih konja, da pišem o njihovim pogledima uprtim u daljine, da komponujem nečujne kompozicije o tihom šapatu gustih griva. Naravno, da bi se sve ovo predstavilo potrebno je veoma iscrpno izučavanje anatomije konja i upoznavanje konja kroz istoriju i mitologiju.
Da li oni nastaju po fotografijama koje snimate ili na neki drugi način?
- Sa takvim pitanjima srećem se skoro svakog dana. Mnogo je radoznalih slikara i ljubitelja umetnosti širom sveta koji žele da saznaju nešto više o mojim slikama. Nema tu neke velike filozofije, slike nastaju iz talenta, velikog rada i ljubavi prema slikanju. Trenutno radim na knjizi u kojoj će biti detaljno objašnjen postupak izrada slika i crteža konja.
Sebe ne svrstavate ni u jedan umetnički pravac. Da li to znači da umetnost prilagođavate sebi?
- Umetnost je sloboda. Trenutno sam u fazi realizma, hiperrealizma ili popularnog fotorealizma, ali to ne znači da ću se zadržati na tome. Volim da eksperimentišem i nikada ne ograničavam sebe u stvaranju. Konj kao motiv je neiscrpna inspiracija koja se može prikazati na mnogo načina. Slikam onako kako osećam, sasvim spontano. Svaka moja slika priča je za sebe, jedan deo mog života, događaja, raspoloženja.
Postoji li nešto što Vas motiviše iz spoljnog sveta?
- Sve zavisi od toga kako posmatrate spoljni svet i šta želite da vidite a šta ne. Ja u svemu što me okružuje uvek tražim samo lepo i dobro. Radujem se svakom novom danu, radujem se što postojim, što stvaram, radujem se svakom osmehu koji vidim na nečijem licu, svakoj toploj reči. Pokreće me ljubav, vera da na ovom svetu postoji nešto uzvišeno i nedodirljivo.
• Kocka šećera
Zašto kažete da je za dobru sliku potrebna hrabrost?
- Najteže je načiniti onaj prvi korak kada ispred sebe imate samo čisto platno i u sebi samo ogromnu želju da stvorite nešto iz ničega. Proces stvaranja je veoma dug - od iracionalnog (kada vas nose samo emocije i kada ste u carstvu boja) do realnog (kada ste svesni onoga što stvarate i kada pred sobom posmatrate nešto što ste stvorili). Dobra slika zrači, progoni, zove vas da je opet posmatrate i proučavate kao da je prvi put. Slika ima onoliko snage koliko joj slikar podari svojom ljubavlju prema stvaranju, svojom istrajnošću i energijom.
Dragan Malešević Tapi napisao je u knjizi utisaka na jednoj Vašoj izložbi: “Slava tebi, velika si umetnica!” Kako motivišu takvi komplimenti?
- Svaki kompliment je motivacija za mene ako je iskren, a naročito ako dolazi od ljudi koji meni puno znače, nezavisno od toga da li su to “veliki” ili “mali” ljudi. Radujem se komplimentima koji stižu iz svih krajeva sveta i od “velikih ljudi”. Isto tako radujem se komplimentima koje mi upute moji prijatelji, roditelji, koji mi daju ogromnu podršku u svemu što radim i stvaram.
Kako Vi, u stvari, doživljavate konje?
- Veoma dugo sarađujem sa mnogim ljubiteljima i vlasnicima konja i ergela širom sveta. Nedavno sam dobila veoma interesantno pismo od jedne gospođe iz Amerike koje me nateralo na duboko razmišljanje. Ona je na veoma poseban i romantičan način doživela moje slike, napisala je da sam šaptač koji do kraja prodire u dušu konja, ali je odmah nakon toga pretpostavila da ja ovako doživljavam i predstavljam konje zato što ih ne posedujem i što nisam u stalnom kontaktu sa njima. Sada znam da ću se sa njima još dugo družiti u svojoj mašti, a onda kada mi baš mnogo nedostaju otići ću do najbližeg konjičkog kluba da im odnesem koju kocku šećera.
Intervju: Drugarica hatova (novinarka Valentina Milenković, “Vranjske”, nedeljne političko-informativne novine koje objektivno informišu građane o aktuelnim dešavanjima iz oblasti društva, ekonomije, kulture, sporta i zdravlja)
◦◦◦◦◦○○○○○○◦◦◦◦◦
Ko je Suzana zapravo, bio je mogući početak?
- Od najranijih dana kojih se sećam, radila sam samo ono što osećam, nepristajući da činim nešto što ne volim. Slikanje je ono što me je ispunjavalo, što sam volela. To je moja sloboda. Sa četiri godine počela da crtam, i ubrzo je nastao moj prvi hat u prirodnoj veličini, na zidu moje sobe. On je i danas tamo, uvek me čeka kad god odem u svoju rodnu kuću u Vranju, lep, čaroban, pravi, jer živi sve vreme. Petnaest godina kasnije prestala sam da slikam.
Na čuđenje “zašto?”, odlučno odgovara, “to je previše lično pitanje”. Na ponovljeno pitanje, pomirljivije odgovara da nikada nije slikala da bi slikala, “to je kod mene sasvim spontano, ja nikad ne znam kad ću slikati, prosto ne silim sebe - bežeći od ličnog”. Tek na insinuaciju da je umetnost možda pre svega lična, Suzana Stojanović pristaje. “Prestala sam spontano, kao što spontano i slikam, splet okolnosti je bio takav da sam osećala kako “moram" da prestanem, time sam štitila i svoje slikanje i sebe. Patila sam, doduše, kao i slike koje su bile u meni, ali kad se sad vratim trinaest godina unazad, mislim da je baš tako i moralo da bude. Bio je to period sazrevanja, novih percepcija. Ono što sad vidim tada nisam mogla da vidim, možda nisam ni umela”.
Je li to bilo kreativno ćutanje, skupljanje i “pohranjivanje na sigurnom” percepcija?
- Znala sam da će se “to” jednog dana desiti ponovo, zato sam ćutala, skupljala, čuvala, mada je povratak slikarstvu mogao da se desi i za trideset godina, ili u neki sasvim neodređeni period. Ali, sve boje sam čuvala, kao i nekoliko nedovršenih slika.
Period ćutanja prestaje nakon trinaest godina, i počinje da “kulja” sačuvana strast devetnaestogodišnje devojke, vi kao mlada žena počinjete “ponovo”. Da li se nešto posebno desilo?
- Kompleksno je, i to moje ćutanje i novi početak. I jedno i drugo je krenulo iznutra, iz mene, ništa me iz spoljnog sveta nije motivisalo, sve je bilo samo u meni. Pokreće me ljubav, vera da na ovom svetu postoji nešto uzvišenije, nešto “sasvim lično”. Nisam krenula u slikanje zbog slave ili novca. Slikam jer je meni lepo, jer volim da slikam, to ne mogu da objašnjavam, to je moj svet. Uopšte ne znam kako nastaje tren ulaženja u sliku, u taj lepi svet. Doduše, dok razmišljam, kad radim crtež, toga se i “prisetim”, ali onog trena kad se dohvatim boje, sve prestaje i boja me potpuno obuzme i nosi.
Vaše slike pripadaju moderni, visokom realizmu ili hiperrealizmu. Velike su rasprave i veoma podeljena mišljenja o tim “pravcima”?
- Moje mišljenje o bilo kojoj vrsti realizma, ma kako ga stepenovali, nije detaljisanje, recimo portreta konja ili čoveka. Važno mi je da predstavim realni prostor, realno biće, realno doba dana, to je za mene realizam, svi valeri, gameni, senke, svetla, realnost u bogatstvu beskrajne igre svetlosti. To je uvek vezano za moje raspoloženje, tren u kome ja nešto vidim i kako to sve izgleda “u mojoj glavi”. Dok slikam ne pridržavam se nekih principa, slikam kako osećam. Slikanje je sloboda. Ljudi to osećaju. Slika je čovek, ljubav i slikareva duša. Slika je nešto više od slike, to nije “predmet” koji se posmatra. Ako slika nije “živa” ljudi to osete, ne znam ni sama kako, ali slika je više od slike, ona je život i sloboda.
Sloboda kao univerzalni postulat humanosti je visoki i težak cilj, često neostvarljiv u mnogim oblastima stvaralaštva i života. Kako je vi dohvatate?
- Sloboda je hrabrost da budeš ono što jesi. Raditi samo ono što istinski želite jeste teško, ali ako ste spremni da probate, možda i uspe. Ja ne trpim prisilu, radim uvek ono što želim, u šta verujem. Nemam uzore, ne koristim specijalne boje (kolega sa Akademijom je jednom zapanjeno stao i rekao ushićeno “original Van Dajkova braon”, ja sam ga zamolila da mi je pokaže na slici, a potom mu pokazala tubu “naše” boje. Nije verovao!), posebne preparature, posebne četke. Materijal kupujem od različitih proizvođača, nije mi važno jesu li visokomarkirani, jer je sve u mojim prstima i glavi. Preparature najčešće kupujem u knjižarama, nekad sama uradim, ali ne “filozofiram” na te teme. Tu se ne radi o filozofiji, ni o bojama, preparaturama, reč je o hrabrosti. Za dobru sliku potrebno je i više od hrabrosti. To je kondezovano nesvesno - svesna sam samo kad počnem sliku i kad stavim potpis, sve između je potpuna vlast slike nada mnon. Proces stvaranja je potpuno iracionalan, nekad sliku stvaram iz crteža, nekada samo prstima i bojom, ali, o tome ne odlučujem svesno.
Sloboda, hrabrost, vera u sebe, da li ste nekada posumnjali, zastali pred kritikom?
- Slikam zbog sebe, i da, hrabra sam, ne razmišljam ni o čemu što se dešavalo od 2001. do 2003. godine kada je i nastao ovaj ciklus slika, niti sam šta očekivala. Radila sam jer sam morala, i mislim da svako ko slika zbog drugih, da bi postao slavan, neće uspeti.
Zašto konj?
- Oni se nameću, ne lepotom, to je možda poslednje što me je nagnalo da ih slikam, pre je to njihov pogled, ono što vekovima nose u sebi kao da je nakupljeno u njihovom pogledu. Prosto me proganjaju. U svojoj prvoj fazi, kao devojčurak, slikala sam i konje, mada ređe, pre svega ljude, a sada samo konje. Čekam neko vreme kad ću u ljudima prepoznavati ponovo ljude, ako se oni u njima probude. Konji su “svoji", njih niko ne poseduje, i ljudi su tu u strašnoj zabludi, jer konji su neprekinuta mreža naših postojanja. Ljudi nisu dosledni, slobodni, hrabri, dok konji to jesu. Ja ću uskoro dobiti “svoga” konja, ali, niti će on mene ni ja njega posedovati. Radujem se njegovom dolasku, našim “pričama”, i kockama šećera kojima ih usrećujemo. To će se desiti uskoro, ali je zasad tajna, mada će se možda tako i zvati - Tajna.
Intervju: Čaroban svet ili neophodna kocka šećera (novinarka Ružica Z.N. Stojković, “Danas”, dnevni list)