~ Magijski svet konja

Stare svete knjige pripovedaju da je Svemogući stvorio konja od naleta vetra. Svo blago ovoga sveta nalazi se između njegovih magijskih očiju. Moć i ponos utkani su u njegovu grivu. Leteće bez krila i pobeđivati bez mača. Zbog njegove izdržljivosti, vernosti i poslušnosti, čovek ga smatra jednim od najvećih životnih blagodeti. On ga je vekovima negovao i čuvao kao svog najdragocenijeg prijatelja i pomoćnika. Mnoge podvige u ratu i u miru ostvario je zajedno sa njim, pa je zato često opevan u mnogim narodnim i junačkim pesmama. Moćna carstva nastajala su na njegovim leđima i propadala pod njegovim kopitama. Neumorno je nosio teške oklope, oružje, opremu i municiju i prolazio kroz neprohodne šume i planine, kako bi zajedno sa svojim gospodarom izvojevao mnoge pobede. Zahvaljujući njemu i smrtonosnim dvokolicama, Persija je nekada bila vojna velesila. Da nije bilo njega, svet bi bio drugačiji; Aleksandar Veliki nikada ne bi nosio titulu “Veliki” i osvojio mnogobrojne teritorije, a Napoleonova osvajanja po Evropi se ne bi ostvarila, već bi ostala samo jedan veliki san. Rimljani su u borbama na kopnu koristili konjicu, koja je naročito bila unapređena za vreme vladavine Dioklecijana i Konstantina. Godine 376. na granici rimske imperije pojavili su se nemilosrdni Huni sa svojim magijskim konjima. Oni su prvi počeli da koriste uzengije i predstavljali su veliku opasnost za sve narode, pa i za moćne Rimljane. Godine 378. Huni su se udružili sa gotskom konjicom i u bici kod Adrijanopolja porazili su Rimljane. Sedamdeset godina nakon ove bitke, Rimljani su vodili svoju poslednju borbu u kojoj je učestvovao najveći broj konjanika. Godine 451. na Katalaunskim poljima vojevali su sa Atilom na čelu, a dvadeset godina kasnije rimsko carstvo se raspalo. Nakon raspada rimskog carstva i smrti Atila (453. godine), na njegovoj teritoriji zavladala je imperija Huna, a granice je sačuvala Vizantija pod komandom Belisarijusa, formirajući odličnu konjicu. Vizantija je stalno bila napadana od strane Avara iz Panonske nizije, koji su bili čuveni po tome što su ostavili uzengije na svom putu od Mongolije do Dunava. Strah od Huna i Avara ipak ne može da se poredi sa strahom koji su prouzrokovale mongolske horde pod vođstvom Džingis Kana. Njihova razaranja ne mogu da se porede sa razaranjima u svim ratovima, a njihovi strašni konjanici gazili su i uništavali sve što im se našlo na putu. Čuveni Džingis Kan postao je kralj u trinaestoj godini i uspeo je da ujedini sva mongolska plemena. Pokorio je celu Evropu i osvajao sve do svoje bizarne smrti, kada je u lovu poginuo pod kopitama svog konja. Poslednje mongolsko pleme – Tatari, osvojilo je Aziju i Bliski istok, čak je i zapretilo turskoj imperiji, pod vođstvom neustrašivog Tamerlana. Njegova konjica imala je samo jednu formacijsku jedinicu koja se sastojala od deset hiljada konjanika. Svaki konjanik delovao je samostalno, ali kao celina su bili veoma dobro organizovani i disciplinovani. Ipak, nakon smrti Tamerlana, 1405. godine, njegovo carstvo se raspalo, a ostale su samo uspomene na strašna razaranja, ostvarena uz pomoć čuvenih konjanika. Ponosni i plemeniti, njihovi magijski konji su rođeni samo za trijumfe: kad svi posustaju, oni kreću napred; kad svi silaze, oni se penju do neslućenih visina; kad se svi povlače, oni, čvrsti poput stena, prkose svim nevoljama. Koplja mnogih burnih vremena lomila su se na njihovim snažnim grudima. Tokom istorije, uvek su bili verni pratioci ljudi i doprineli su razvoju civilizacije. Sa konjičkim temama se srećemo čak na, dvadeset osam hiljada godina pre nove ere, starim radovima u pećini Šove, u Ardeš kanjonu, u Francuskoj i na ljupkim statuetama izrađenim od kamena, kosti i roga, pronađenim u pećini u jugozapadnoj Nemačkoj. U dalekim vremenima, neki narodi smatrali su ih svetim životinjama. Njihova izdržljivost postavila je temelje mnogih tvrđava i bedema, a njihova božanska lepota pojavljuje se u mnogim galerijama, u ilustracijama, mozaicima, freskama i impozantnim statuama i skulpturama širom sveta. Marko Aurelije, imperator i filozof, izvanredno je predstavljen statuom konjanika na Kapitolu u Rimu. Neznani vojnici i junaci, izrađeni u bronzi i kamenu, počivaju sa svojim velelepnim prijateljima na mnogim prostranim trgovima. Njihova čudesna snaga i legendarna lepota neiscrpan su izvor inspiracije mnogim stvaraocima, koji su dali veliki doprinos negovanju vrednosti ove magične životinje. Sjaj u njihovim očima ostavlja jedinstven i neizbrisiv trag, a njihov dubok, misteriozan pogled prati nas na svim životnim putevima. Iako smatramo da smo im se dovoljno približili i da smo ih dovoljno upoznali, oni su bili i ostali jedna velika enigma. Njihov magijski svet je svuda oko nas, a ipak nismo uspeli dovoljno da ga proučimo i otkrijemo. Jedinstveni Palomino konji, zlatne boje i srebrnkasto belog repa, velika su zagonetka za naučnike. Graciozni, bajkoviti i razigrani Lipicaneri defiluju po arenama i na paradama, dok ih sa divljenjem posmatramo kako plešu neki, samo njima poznat ples. U sceni dresure uživamo u retkim trenucima neuhvatljive lepote i snežne beline i pitamo se otkud toliko magije u jednom biću (“Ples”). Predivni Haflingeri, svetlećih griva i snažnog srca, bore se sa nepristupačnim predelima i oštrim vrhovima Alpa. Andaluzijski lepotan krstari španskom koridom, dok na vetru leprša njegova raskošna, talasasta griva. Inteligentan i poslušan, bio je najverniji prijatelj mnogih kraljeva širom Evrope i smatran najboljim na svetu. Okretni i graciozni, crni Frizijski konji sa lakoćom su nosili vitezove sa oklopima i učestvovali u mnogim srednjovekovnim ratovima širom Evrope. Divni i neprocenjivi, oni su prisutni svuda: u našoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti; u bajkama i zaboravljenim divljinama, u najvećim svetskim bitkama, u tragovima beskrajnih karavana vrelog pustinjskog peska. Ako nas put nanese do prostrane Indije, na njenim kapijama dočekaće nas elegantni lepotan ponosnog držanja, princ pustinjskog kraljevstva Marvar, koji je ratnike plemena Rajput vekovima neumorno nosio na svojim snažnim leđima. Njegovo turkmenistansko poreklo prepoznaje se u živahnom pokretu i velikoj izdržljivosti. Severnoamerički Mustang svojom magijom osvojio je ceo svet: u njemu se prepliću atraktivnost, gracioznost, brzina i nezavisnost. Dok juri poljem u susret zalazećem Suncu, čini nam se da iz njegove bujne grive izbija plamen. Mnogi stihovi kreću se u ritmu eskadrona konjice i gotovo da ne postoji ep u književnosti koji nije baziran na njihovoj snazi i hrabrosti. Dinastija Tang naročito je poznato po obradi tema viteških ambijenata i širokih pejzaža sa konjima u galopu. Bogato opremljeni, snažni beli konji i zastrašujući jahači čest su motiv na freskama. Sa njihovom epskom lepotom srećemo se u delima mnogih renesansnih i baroknih velikana, u doba romantizma i realizma i u modernim vremenima. Suzana Stojanović, sledeći tragove starih majstora, kreira tip idealnog konja uske glave, širokih sapi, napetih nogu, duge lepršave grive, s repom koji podseća na perjanicu i drhtavih nozdrva, vatrenog pogleda. Od ranog detinjstva okružena njima, inspirisana njihovom magijom, lepotom i snagom, počela je da ih radi još kao dete. U tim njenim prvim radovima oni nisu bili realni kao u njenim zrelijim godinama. Prolazeći kroz period mašte i bajki, ona ih je predstavljala na neobičan način. Neretko, oni bi na njenim prikazima bili plavi. Inspirisana sopstvenim posmatranjem, u kome mašta često nadvladava realizam, ona je uživala u svetu boja. Ti prvi susreti sa bojama ostavili su tragove i na njene kasnije radove. Stalna potreba da vreme provodi sa njima, odvela je korak dalje. Počela je da kopira remek dela starih majstora. Impresionirana prostranim radovima Dijega Velaskeza, kao jedanaestogodišnja devojčica uspela je, penjući se na merdevine, bez ikakvih skica i priprema, da na ogromnom zidu ovekoveči njegovog čuvenog infanta Baltazara Karlosa. Njen san, da jednoga dana dotakne tu snagu umeća i stvaranja, posle mnogo godina postao je stvarnost. Ciklus “Magijski svet konja” nastao je 2001. godine kao kruna svih njenih dugogodišnjih proučavanja i istraživanja vezanih za ove predivne životinje. Konačnom izgledu svakog od njenih dela uvek prethodi mnoštvo skica. Ona voli da posmatra i njen dan ponekad počinje odlaskom do najbliže ergele. “Taj sjaj božanskog porekla koji izvire iz očiju ovih predivnih stvorenja otvara magične horizonte u koje, kada jednom kročite, ostanete zauvek zarobljeni”, kaže autorka. Svojom raznovrsnošću i rasprostranjenošću oni su stvorili jedan poseban svet koji se izdvaja od svih ostalih. Suzana svojom maštom pokušava da obuhvati jedan deo tog njihovog sveta i raznovrsnosti. Gotovo da ne postoji segment života, a da oni nisu njegov sastavni deo. Ona prati njihovo ponašanje u različitim situacijama i veliku pažnju poklanja opisivanju svakog dela njihovog tela, prikazujući ih veoma precizno. Ona neumorno istražuje i sjaj u oku, i konjsku grivu, i rep i pažljivo radi bezmalo svaku njihovu dlaku jer ih smatra najsavršenijim i najgracioznijim bićima. Njen ciklus “Magijski svet konja” (koji se takođe može videti u “Suzana Stojanović Behance” galeriji) obuhvata različite konjičke motive, rase i tehnike. Zanimljiv portret rađen pastelima “Lokna” jedan je od prvih radova ovog ciklusa koji se još uvek proteže kroz njeno stvaralaštvo. Izgleda da su ovo oni trenuci u kojima se autorka prisetila detinjstva i svojih čarobnih ljubimaca. Njeni kasniji radovi, iako u mnogo čemu ozbiljniji, ipak u sebi nose neku notu naivnosti i isticanja pozitivnih osobina njenog omiljenog subjekta. Jedini rad koji se izdvaja iz galerije je “Đavo”. Na njemu, položajem glave i ušiju, biće zakrvavljenog pogleda podseća na đavola. U tom pogledu prepliću se različita osećanja: i bes, i strah, i napetost, i ljutnja. Svaka vena na njegovoj glavi i vratu je izražena. Sumorno nebo guta njegovu nakostrešenu grivu i najavljuje oluju. Ipak, pored svega navedenog, ovaj konj prikazan je na simpatičan način. Simpatično su prikazani i konji u delu “Ogledalo”. Realistično, do najsitnijih detalja predstavljena reka deluje smirujuće na posmatrače, ali u isto vreme uznemirujuće na konje, koji, zbijeni jedan pored drugog, kao da se ne usuđuju da dublje zagaze u vodu. U njihovim pogledima naslućuje se strah od sopstvenog odraza. Zbunjuje ih ono što vide jer je potpuno različito od onoga na šta su navikli. Sitni talasi reke odvode ih u drugi svet, koji im se čini veoma zanimljivim. Ipak, za razliku od mnogih ljudi, oni su obazrivi i ne usuđuju se da krenu u nepoznate dubine. Iako malog formata, ovo delo sadrži u sebi pregršt detalja koji uspešno opisuju jedan redak trenutak, zanimljiv kako za posmatrače tako i za bića koja učestvuju u njemu. Zanimljivi su takođe i razigrani konji na Suzaninom radu “Jutro”. Potezima četkice koji asociraju na sunčeve zrake ona stvara scenu ispunjenu atmosferom radosti izazvane jutarnjim buđenjem prirode u igri divljih konja, rasterećenih svih omči i prepreka. Njihove grive boje sunca doprinose ovom veselom trenutku. Čak je i svetlucava pozadina u skladu sa njihovim pokretima. Mnoga dela Suzane Stojanović prepoznatljiva su upravo po tim treperavim pozadinama. Rad “Vile” jednim delom baziran je na legendi o vilama, za koje neki još uvek veruju da ponekad prođu nekom od naših staza, ali da su retki oni koji mogu da ih vide. Suzana ih je videla i ilustrovala na svoj način: na konjima. Okupane svetlošću, obavijene zlatnim pramenovima predivne, duge kose, one lete na svojim magijskim i neuhvatljivim pratiocima kroz guste šume i niko ne zna u kom pravcu i zašto odlaze. Njihov netaknuti svet nadahnut je životom i čistotom, okićen prolećem, radošću i slobodom, ka kojoj mnogi hrle ali je ne vide. Dok posmatramo ovaj prizor čini nam se da je istrgnut iz nekog sna. Upravo taj spoj drevnog i savremenog ovom radu daje neobičnu privlačnost. Rad “Moć” prava je magija svetlosti. Na čistom profilu konja neobične zlatno oker boje, kao na staklu, prelamaju se njegova snaga, lepota i srebrna oprema koja kao da je vekovima čuvana za ovaj poseban trenutak. Precizno predstavljen i najmanji mišić njegove glave i vrata uvodi nas u treću dimenziju i dok ga posmatramo imamo osećaj da posmatramo neku statuu iz rimskog doba. Svetloružičasta traka iznad njegovog oka daje neki živahni i romantični ton opštem utisku. Ovaj rad se izdvaja od ostalih mnoštvom sitnih detalja od kojih je satkan predivan portret ponosnog bića. Suzanini konji se nikada ne razdvajaju (pastel “Ljubav”), makar to bila i ona poslednja pustoš iza koje nema više ničega (“Veza”). Čak i tada oni su dovoljni jedni drugima kao uteha i podrška, kao ona čvrsta stena usred okeana o koju se vekovima lome talasi, ali ipak ne uspevaju da je pomere. Njihova porodica je uvek na okupu i svaki deo dana provode u slozi i harmoniji, nezavisno od toga da li duvaju vetrovi ili ih okružuje mir i radost proleća (“Porodica”). “To je taj njihov magijski svet, u kome ova vanvremenska bića u potpunosti prihvataju i razumeju jedna druge, potpuno drugačiji od našeg, kome treba da se divimo, da pokušamo da ga predstavimo na pravi način i da ga čuvamo, ne dozvolivši da nestane u prašini nepromišljenih odluka”, kaže autor Suzana Stojanović. Oni privlače pažnju ne samo svojom spoljnom, već i onom nedostižnom lepotom koju vekovima nose duboko u sebi. Cela večnost, sagrađena od retkog dragog kamenja, sav njihov ponos (“Ispred dvorca”), dostojanstvo i inteligencija ogledaju se u njihovim očima. One odražavaju jedan čudesni svet, sakriven negde u magli surovih planina, u zovu divljih krda, u prolećnom zelenilu cvetnih livada, u društvu bogova. Rođeni u grčkoj mitologiji, kroz sva vremena ostaće da putuju i da svetle svojom belinom upregnuti u dvokolice boga rata, Aresa. Neki od njih nestali su na talasima mora odlazeći u susret bogu Posejdonu. Nastao kao plod ljubavi Posejdona i Meduze, začet na mekoj travi i u mirisu prolećnog cveća, magijski Pegaz zlatnih krila, odleteo je do dvorca Zevsa, oca svih bogova, i odneo mu munje i gromove. Jedno sazvežđe, koje na nebu sija negde između Andromede i Vodolije, nosi njegovo ime. U svetu postoji veliki broj legendi i ilustracija o jednorogu, za kojeg se veruje da je živeo do četvrtog veka pre nove ere. On je predstavljao simbol čistokrvnosti, čestitosti i iskrenosti. Namere lovaca da ga ulove bile su uzaludne. Verovalo se da je njegov rog imao neverovatnu moć. Hrabri i odani, konji su ostali da žive na zidovima mnogih galerija i u književnosti na stranicama mnogih dela velikih filozofa i pisaca. Izvanredna dela grčkog filozofa Ksenofonta i danas predstavljaju dragoceni materijal za sve one koji žele da ih proučavaju. Gordi i raznoliki, oni su sačuvali svoje osobenosti uprkos mnogim nedaćama. Retki su trenuci kada možemo da čujemo šapat njihove duše. Govore pokretima i pogledima. Uvek divni, nedokučivi, drugačiji i svoji, povezuju vekove i civilizacije. Galopiraju grudima, napore izdržavaju srcem, a pobeđuju karakterom i ognjenim duhom. Njihovi pogledi proganjaju, uznemiravaju i teraju nas na razmišljanje. Kada se jednom vežemo za taj magijski pogled, vrlo je teško odvojiti se od njega. Prati nas svuda. U njemu je satkano mnogo priča i legendi, nastalih na obroncima jednog neistraženog i zanimljivog sveta. Jedna od njih je priča Suzane Stojanović “Legenda o zlatnom konju”: “Nekada davno živela su dva kralja koja nikako nisu mogla da se dogovore oko granica i neprekidno su ratovali. Pošto se radilo o jednakoj snazi, njihove vojske nisu uspele da razreše dugogodišnje sukobe. Nijedna strana nije htela da popusti. Posle mnogo iscrpljujućih bitaka jedan od dvojice kraljeva predloži da izađu na megdan i da tako odluče kome će pripasti deo zemlje koji je izazivao mnoge nevolje dvaju naroda. Drugi kralj, ne želeći da ni po čemu bude gori od svog protivnika, prihvati izazov. Nakon donešene odluke kraljevi su počeli da se pripremaju za dvoboj. Najteže od svega bilo je izabrati najboljeg konja u moru izdržljivosti i snage koja se godinama, iz sukoba u sukob, taložila u njima. Prvi kralj odabrao je najsnažnijeg, a drugi najhrabrijeg. Ugledajući se na svoje gospodare i oni su nestrpljivo čekali dan borbe da se pokažu u najboljem svetlu. Samo je zemlja pod njihovim kopitama znala kako izgleda sukob snage i hrabrosti. Tlo je podrhtavalo od želje za pobedom. Udari kralj na kralja, kruna na krunu, konj na konja, ukrstiše se koplja. Munje su bučno rasparale nebo i izgledalo je kao da se i sam Bog ljuti što dva vladara godinama nisu mogla da se zaustave pred ponorom koji je gutao mnoge živote. Oni ipak nisu odustajali. Gledali su jedan drugog ljutito dok su njihova koplja sekla nebo. Znali su da će jedan od njih ostati na tom polju i da je samo jedan trenutak nepažnje dovoljan da se sruše svi snovi. Borba dva neumorna vladara trajala je dugo i baš u trenutku kada su svi pomislili da se nikada neće završiti prvi kralj snažno udari na drugog, čiji hrabri konj, shvativši da mora da da život kako bi spasio svog gospodara od pogibije, skoči na oštro koplje protivnika. Tako drugi kralj odnese pobedu nad dugogodišnjim neprijateljem i odluči da se oduži svom vernom pratiocu. Mnogi su ga savetovali na koji način to treba da uradi, ali on je ipak rešio da odluku donese sam, isto onako kao što je njegov hrabri prijatelj u najkritičnijem trenutku odluku doneo sam kako bi spasio život svog gospodara. Kralj odluči da na visokom brdu, na kome su se ukrstila oštra koplja, sagradi veliku zlatnu statuu i da je posveti njemu. Pozvao je sve skulptore iz kraljevstva da se okupe i da što pre krenu sa radom. Dođoše najbolji vajari i skulptori iz svih krajeva zemlje da učestvuju u ovom jedinstvenom i velikom poduhvatu. Naporno su radili godinama kako bi verno prikazali jedinstvenost i snagu hrabrog pobednika. Glas o velelepnom čudu koje stoji na vrhu brda proširio se do najudaljenijih kraljevina. Ljudi iz svih krajeva sveta dolazili su da vide statuu magijskog konja koji je ponosno stajao na mestu svoje pogibije. Sijao je i danju i noću, i mnogi putnici upravljali su se prema njemu da ne pogreše put. Kralj je bio ponosan na svoje skulptore i dao im je veliku svotu novca za trud. Jedne noći javi mu se prorok u snu: “Dragi kralju, odneo si mnoge pobede i osvojio mnoge granice, ali mnogi ljudi ostali su nesrećni posle tih pobeda. Zar ne misliš da je došlo vreme da se povučeš i da starost provedeš u miru? Znam da si ponosan i da se nikada ne povlačiš, ali isto tako znam da više od svega voliš svog hrabrog prijatelja koji je dao svoj život za tebe. Šta vredi život u izobilju ako ga ne provedemo sa onima koje volimo? Znaš da su sve magije ovoga sveta u mojim rukama, pa imam jednu koju čuvam samo za tebe. Zlatni konj će da oživi ako ne bude rata sledećih deset godina.” Nakon ovog sna kralj odluči da nikada više ne ratuje. Raspusti vojsku i odluči da sledećih deset godina proživi u miru, u nadi da će se desiti čudo koje mu je prorok najavio u snu. I čudo se desi. Posle mnogo godina nestrpljenja ljudi iz svih krajeva sveta okupili su se oko visokog brda da prisustvuju jedinstvenom događaju. Mračni oblaci nadviše se nad planinom isto onako kao na dan dvoboja. Munje počeše da sevaju sa svih strana i sve postade magija. Iz mraka se začu topot kopita, njištanje i galop hrabrog konja. Projurio je planinom i otišao svom gospodaru, veran isto onako kao što je bio u najtežim trenucima. Postoji verovanje da se on uvek pojavi tamo gde nema rata, kao simbol mira. Lako ga je prepoznati jer nosi Sunce u očima.”