“Veza” 2008.
30x24 cm
“Kroz senke” 2008.
33x41 cm
“Kijana” 2008.
30x24 cm
“Vile” 2007.
29x32 cm
“Poziv” 2007.
50x35 cm
“U oblacima” 2007.
34x36 cm
“Prijatelji” 2006.
41x20 cm
“Suton” 2006.
28x41 cm
“Moj put” 2006.
40x29 cm
• Crteži olovkom predstavljaju osnovu mnogih dela, a u isto vreme karakter i viziju umetnika. Igrajući se sa svetlošću i sa senkom, oni u svojim galerijama stvaraju figure pojedinaca i životinja i na samo njima jedinstven način oblikuju predmete koji ih, pod određenim uglom posmatranja, motivišu da ih prenesu na papir ili karton. Te predmete i figure oni ponekad toliko verno prikazuju da nam se na trenutke čini da stojimo pred statuama ili živim bićima i da možemo da ih dotaknemo. “Upravo se u toj iluziji krije moć grafitne olovke”, kaže Suzana Stojanović, koja je jedna od onih koja nije odolela njenom srebrnastom odsjaju. Daleko od haosa i buke svakodnevnice, ona svojom strpljivošću i preciznošću, na kartonu ovekovečuje predivna prostranstva, ličnosti i životinje. “U tom prostoru, u kome gospodare samo kontrasti može se otkriti mnogo toga novog i zanimljivog, što je često sakriveno ispod boja. Sve je čisto i jasno, kao grad nakon kiše, na čijim fasadama i ulicama prvi put primećujemo ono što godinama stoji na korak od nas, ali nismo mogli da ga vidimo zbog prašine. Svojom jednostavnošću crtež dotiče srž svake materije. U životu uvek od nečega moramo da krenemo, a olovka i papir su nam uvek nadohvat ruke”, kaže autorka. Kao dete volela je da crta biljke. Njihova beskrajna različitost neprestano je budila njeno interesovanje. Kasnije je na marginama svojih školskih svezaka često skicirala životinje. Obzirom na to da se u mladosti bavila mnogim tehnikama, a među njima duborezom i skulpturom, poznavanje svih ovih tehnika veoma je uticalo na formiranje nje kao umetnice. Rad na skulpturama pomogao joj je da anatomski besprekorno predstavi ljude i životinje i olovkama. Jedan od njenih najpoznatijih crteža, koji zrači neverovatnom energijom i izražajnošću, je “U oblacima”. Sve na ovoj kompoziciji punoj dinamike je dramatično, i, dok je posmatramo, čini nam se da će se drama preliti u prostor van njenih okvira. Snažna i uznemirena životinja centralna je figura ovog jedinstvenog trenutka koji se odigrava u oblacima. Borba svetlosti i senke jenjava pod njegovim kopitama. Biće setnog pogleda odvaja se od tla i odlazi u neku nepoznatu sferu put neba. Nežno osenčeni, mekani nebeski tepisi, daleko od okrutnosti i grubosti svakodnevnice, donose neki novi život, nepredvidiv, ali u isto vreme primamljiv. Do tančina nacrtana oprema i telo životinje u kontrastu je sa nejasnim oblacima koji nestaju u vrtlogu pokreta. Ovo umetničko delo jedno je od onih koje Suzana ne radi crnom olovkom, pokušavajući da na taj način ublaži prelaze između tamne i svetle zone i da pojača prirodnost subjekta, dodajući neku notu tajanstvenosti koja ponekad deluje neshvatljivo i neobjašnjivo na posmatrače. Ona je veoma kreativna i skoro nikada ne ponavlja teme kako u svojim vizuelnim, tako i u svojim književnim radovima. Za razliku od većine umetnika, koji svoje doživljaje i percepcije pretvaraju u crno-bele prikaze, ona ne crta samo na belom kartonu jer je mišljenja da utisci, koje na nas ostavljaju svakodnevni prizori, nisu uvek istog intenziteta, već je “sve u ukrštanju bezbrojnih vertikalnih, horizontalnih, dijagonalnih i krivudavih linija. One govore mnogo više od kontrasta, volumena, senčenja i oštrih prelaza”. Uspravne linije po njenom mišljenju podsećaju na stubove i asociraju na snagu, moć i izdržljivost (“Poziv”). Biće, koje se propinje, prate stabla duboke šume u pozadini i na taj način doprinose monohromatskoj predstavi koja ostavlja bez daha. Ova ilustracija je primer na kome se vidi da umetnica poklanja veliku pažnju proporcijama subjekta, koje su gotovo matematički tačne. Ipak, impulsivnost, koja dolazi iz dubine njenog bića, nadjačava i snagu moćne životinje. Suzana Stojanović olovkom ističe forme punih ekspresija i volumena dugim senčenjem i retkim oštrim prelazima. U njenoj galeriji ponekad se mogu videti i crteži rađeni tačkicama (“Kroz senke”), čija je struktura vidljiva u pegicama koje prekrivaju telo predivnog bića i u pozadini ispunjenoj zamućenim krugovima, namerno osenčenim pomalo grubo da bi se intenzivirala finoća i lepota životinje. Ono što je karakteristično za sve njene radove olovkom je ravnoteža. Ništa sa strane ne može da skrene pažnju posmatrača sa glavnog subjekta. Ona nenametljivo ističe pojedine delove crteža čineći ih na taj način bitnijim od ostalih. Preciznim pozicioniranjem glavnog subjekta i veštim isticanjem ključne tačke ona privlači pogled posmatrača. Rad “Moj put” sastoji se iz dva dela koja se spajaju izražajnom linijom koja ocrtava glavu i vrat životinje. Blaga svetlost jutra, u kojoj se kupa lišće i profil predivnog bića, najavljuje početak novog dana i put ka kome je njegov pogled upućen. Posmatrač ne zna kako taj put izgleda, ali Suzana olovkom pokreće njegovu znatiželju i on taj put poistovećuje sa nekim svojim vizijama, željama i težnjama. “Putevi nemaju početak i kraj. Spajaju se, razdvajaju i svi vode nekuda. Čak i onda kada dođete do ćorsokaka uvek možete da se okrenete i vratite i ponovo ste na nekom putu. U životu svakog umetnika dešavaju se dani kada mu se čini da će njegov stvaralački zanos svakog trenutka presušiti i da će njegov rad zaći u ćorsokak. Jedini način da izađe iz svega toga je da potraži svetlost, i, ukoliko je dovoljno uporan i motivisan, on će je pronaći”, kaže autorka, “jer sve u životu, kao i na crtežu, zasnovano je na kontrastima. Sve te skice, napravljene na različitim mestima i u različito vreme, nagomilane u nama, uvek pronađu put da izađu. Ponekad nisu onakve kakvim ih vidimo, ali su uvek onakve o kakvima maštamo. To je onaj zrak koji raspršuje linije horizonta stvaranja i otvara prostore dubokog razmišljanja i neprestanu promenljivost raspoloženja. Skiciranje raznih mesta i događaja je jedini način ne pustiti ih da pobegnu i ne dozvoliti da se transformišu u nešto sasvim suprotno od onoga čemu je umetnik prisustvovao i što ga je motivisalo. Njegovo precizno prenošenje svega što vidi pred sobom olovkom na kartonu sačuvaće od zaborava mnoge karike lanca kome svi mi pripadamo.” U jednoj od svojih studija Suzana objašnjava zbog čega je bitno crtanje olovkom: “To je najbolji način da se shvati oblik (bilo da je geometrijski ili organski), zapremina i građa tela (bilo da se radi o ljudima ili životinjama), njihova gestikulacija i tekstura mnogih predmeta koje stvaralac želi da predstavi. Samo uz pomoć crtanja možemo da razumemo ritam i izražajnost pojava i pojmova. Ponekad je dovoljno samo par linija da nastane remek delo, a ponekad dugogodišnji rad postane besmislen ako nije dorečen. Crtanje je početak svakog kreativnog prikaza i nijedan umetnik ne bi trebalo da ga izbegava, makar to bile samo konture onoga što želi da prikaže i da kaže. Onog trenutka kad olovka u njegovim rukama postane nalivpero on je na pravom putu da napiše uspešnu priču.” Neobične priče, koje ona piše sopstvenim jezikom na glatkim i hrapavim kartonima, brišu granice epoha. Sve njene umetničke radove povezuje sa jedne strane spontanost i potpuna verodostojnost onoga što je predstavljeno, a sa druge ulepšavanje istine i stvarnosti koja, neretko, u svima nama budi nemir i strepnju. Rad “Suton” (“Suzana Stojanović Behance” galerija) simbolizuje povezanost dva bića ali u isto vreme i neminovnost ka kojoj idu. Njihovi pogledi, uprti ka suncu koje zalazi, kao da najavljuju kraj neke priče. Polumračna scena prožeta je melanholičnom smirenošću. Krivudave linije njihove upletene grive pokazuju neku vrstu nesuprotstavljanja događajima koji slede. Ovaj mir remeti samo lagani povetarac koji se naslućuje u zatalasanim granama, koje kao da poslednji put pokušavaju da krenu ka suncu. Ogoljene, bez lišća, one ostavljaju utisak prolaznosti, kojoj niko od nas, ma koliko se trudio, ne može da se odupre. Toj prolaznosti nisu uspele da se odupru ni mnoge kreativne duše, odštampane na papiru i prepuštene prvom vetru da ih oduva u nepoznatom pravcu. Crteži Suzane Stojanović prepoznatljivi su po preplitanju prošlosti i sadašnjosti, radosti i tuge. Nedostupne prerije izazivaju različite emocije i divljenja. Ona svojom umetnošću ističe lepotu raznolikosti, kako ljudi, tako i životinja. Subjekti u njenim ilustracijama odlikuju se ekspresivnošću, prefinjenošću i izražajnošću. Ona ne idealizuje likove i oni nemaju religioznu uzvišenost; to su sasvim obični ljudi iz naroda, nepoznati javnosti (radovi “Kijana” i “Prijatelji”, predstavljeni u “Suzana Stojanović ArtStation” galeriji), jahači koji se nikada ne odvajaju od svojih pratioca, ni u dobru, ni u zlu. Život tih ljudi može samo da se nasluti iz njihovih pogleda koji su upereni ka posmatračima. Osećajni realizam i atmosfera duševne topline koja izvire iz njihovih pogleda oživljavaju likove, ali kompozicija, poze i gestovi figura unose u tu, na prvi pogled idiličnu, atmosferu, notu uznemirenosti i iščekivanja. Ono što je zanimljivo za ove radove jeste odeća tih ljudi, veoma podrobno predstavljena grafitnim olovkama na kartonu i ona, već na prvi pogled, objašnjava podneblja kojima oni pripadaju. Atmosferu upotpunjuju životinje, karakteristične za ta podneblja. Ovim svojim radovima (koji se takođe mogu videti u “Suzana Stojanović Professional Traditional Artist DeviantArt Art Gallery”) Suzana pokazuje da ne voli praznine jer one su po njenom mišljenju siromašne. Ona svoje umetničke prostore uvek obogaćuje zanimljivim pojedinostima, kao što je to sokol koji se oseća sigurno na ruci čoveka. “Sve oblike koji se nađu u njegovom vidokrugu, svesno ili nesvesno, umetnik uvek na neki način predstavi isprekidanim i punim linijama, koje u potpunosti samo on može da razume. One su uvek različite i, ma koliko se trudio, on nikada ne može da ih ponovi. U tome je draž crtanja”, kaže ona.