Kao slikaru hiperrealisti, Suzanini privlačni radovi su vredni pažnje, ekstremni i neodoljivi. Većina slikara u žanru fotorealizma izabrali su urbane pejzaže, prevelika lica i figure, svetleće reklame i sl. kao svoj potpis motiva. Suzana Stojanović je umesto toga koncentrisala svoje umetničke napore na konjima. I ne samo kako neki misle da vide konje, ona je personalizovala životinje na takav način da su potpuno hipnotizovali svoje posmatrače. Njene majstorske slike i crteži su puni pažnje, detalja i visceralne energije, nalik radu Rubensa i Ticijana.
I da ne bude zabune o tome. Ovo nisu umetnički radovi potapani emocijama. Oni su veoma vešto hiper-realno prikazivanje konjskog sveta koji vizuelno izražavaju prirodnu snagu i eleganciju ovih veličanstvenih životinja. Svaki od njenih radova je dosledan kao osobeno određivanje, suptilno svetlo, senčanje opisuje čvrstu formu, tonski balans, perspektive boje, dubina polja i prirodno kretanje.
Kada sam prvi put video Suzanine radove ostavili su na mene trajan i dubok osećaj u meni da svako treba da bude iskren prema sebi u umetnosti kao i u životu. Iako se njeni radovi relativno odvajaju po subjektu, oni nisu sastavljeni od različitih stilova. Svaka od njenih slika je verna hiperrealizmu u stilu, a ipak sve one dele određenu smernost i blagost. Međutim, smernost i blagost nije samo stilska tehnika; to je Suzana Stojanović, umetnik.
Na primer “Tišina” preobražava poseban osećaj, jedan od vezivanja između gospodara i njegovog veličanstvenog konja. Kompozicija povećava tu povezanost u uzlaznoj perspektivi, ekspanzivnoj širini i paleti korišćenoj za nebo i pustinju. Samo sedlo je briljantno, sjajne su boje u njemu, a kroz figure uspostavljen pokret takođe nagoveštava njihov odmeren korak. Da nije čoveka u prirodnom ambijentu, neko bi poverovao da je konj pažljivo oblikovana blistava svetlucava bronzana statua. “U oblacima”, sa druge strane, vidi se neobičan prelaz svetla u prašinu oblaka koji su nastali zbog neobuzdanog subjekta životinje. Zajedno sa okolnom zlokobnom tamom, oni pružaju eksplozivnu energiju i kretanje.
Ja svesrdno preporučujem da odvojite vreme da se upoznate sa njenim očaravajućim hiper-realnim radom, jer kroz ove lepe slike ona ima mnogo toga da podeli o životu, ljubavi i pravom prijateljstvu sa svima nama.
I da ne bude zabune o tome. Ovo nisu umetnički radovi potapani emocijama. Oni su veoma vešto hiper-realno prikazivanje konjskog sveta koji vizuelno izražavaju prirodnu snagu i eleganciju ovih veličanstvenih životinja. Svaki od njenih radova je dosledan kao osobeno određivanje, suptilno svetlo, senčanje opisuje čvrstu formu, tonski balans, perspektive boje, dubina polja i prirodno kretanje.
Kada sam prvi put video Suzanine radove ostavili su na mene trajan i dubok osećaj u meni da svako treba da bude iskren prema sebi u umetnosti kao i u životu. Iako se njeni radovi relativno odvajaju po subjektu, oni nisu sastavljeni od različitih stilova. Svaka od njenih slika je verna hiperrealizmu u stilu, a ipak sve one dele određenu smernost i blagost. Međutim, smernost i blagost nije samo stilska tehnika; to je Suzana Stojanović, umetnik.
Na primer “Tišina” preobražava poseban osećaj, jedan od vezivanja između gospodara i njegovog veličanstvenog konja. Kompozicija povećava tu povezanost u uzlaznoj perspektivi, ekspanzivnoj širini i paleti korišćenoj za nebo i pustinju. Samo sedlo je briljantno, sjajne su boje u njemu, a kroz figure uspostavljen pokret takođe nagoveštava njihov odmeren korak. Da nije čoveka u prirodnom ambijentu, neko bi poverovao da je konj pažljivo oblikovana blistava svetlucava bronzana statua. “U oblacima”, sa druge strane, vidi se neobičan prelaz svetla u prašinu oblaka koji su nastali zbog neobuzdanog subjekta životinje. Zajedno sa okolnom zlokobnom tamom, oni pružaju eksplozivnu energiju i kretanje.
Ja svesrdno preporučujem da odvojite vreme da se upoznate sa njenim očaravajućim hiper-realnim radom, jer kroz ove lepe slike ona ima mnogo toga da podeli o životu, ljubavi i pravom prijateljstvu sa svima nama.
Hiper-realni radovi Suzane Stojanović
(Denis Peterson, međunarodno priznati umetnik, prva generacija slikara hiperrealista, čiji su rani radovi novog realističkog žanra izlagani u Bruklin Muzeju u Njujorku)
◦◦◦◦◦○○○○○○◦◦◦◦◦
Ovo su misaono poetski tekstovi. Čak lirsko-meditivni. Ova književna vrsta nije dovoljno artikulisana kao kreacija. Malo je proučavana. Mnoge teorije književnosti je i ne pominju.
Suzana Stojanović im daje interesantan naziv - kratke enigmatične priče. Enigma je njihova osnovna misao.
Pročitao sam ih dva puta. S pažnjom. Sve su mi se dopale. Autor je okrenut sebi ali i za čitaoca ima dovoljno prostora.
Za današnjeg čitaoca, rastrzanog ubrzanim tempom života i brigama koje je donelo ovo dramatično vreme, one mogu predstavljati dragoceno štivo.
Suzana ima istančano osećanje za današnjeg čoveka, za njegovu uznemirenu dušu. On mora biti mudar za snalaženje u mraku koji donosi svetlost civilizacije.
Mislim da bi ove lirske medaljone trebalo objaviti.
Razume se, dopala mi se i priča “Kraljević i prosjak”. U njoj ima mudrosti. Jedna je i ova - sve je relativno.
Suzana ima istančano osećanje za današnjeg čoveka, za njegovu uznemirenu dušu. On mora biti mudar za snalaženje u mraku koji donosi svetlost civilizacije.
Mislim da bi ove lirske medaljone trebalo objaviti.
Razume se, dopala mi se i priča “Kraljević i prosjak”. U njoj ima mudrosti. Jedna je i ova - sve je relativno.
Sve je relativno (Prof.
dr Momčilo Zlatanović, profesor narodne književnosti Učiteljskog i
Filozofskog fakulteta; član udruženja književnika Srbije, Asocijacije
naučnika i umetnika u Nišu i stalni član saradnik Matice Srpske u Novom
Sadu; autor više knjiga narodnih pesama, rečnika, monografija, kritika i
sakupljač proznih narodnih umotvorina)
◦◦◦◦◦○○○○○○◦◦◦◦◦
Reč kao i slika imaju svoju moć. Njome oplemenjuju, vode razgovore, njome opominju, ali i šibaju. Rečima se pobeđuju nesreće, i iskazuju harmonije. Iz kosmičkog haosa reč treba da izađe kao pobednik. Da izgalopira. Suzanina reč o postojanju i nadvladavanju haosa je izgalopirala zajedno sa slikama konja. Pesnikinja ne govori dugo i mnogo. I ćutanjem iskazuje simfonije svojih misli o borbi dobra sa zlom, o veri u postojanje i kreaciji sopstvenog života, o tišini samoće.
Vera u postojanje vrhunski je zadatak koji čovek mora da ispuni. Nepokolebljivost vere u snagu umetnosti i mudrosti postojanja prožima refleksije iskazane jednim dahom i jednim potezom. Opsednuta večitom borbom protiv nečoveka u čoveku i tugom zbog nemogućnosti odbrane sopstvene ličnosti od nikoga u sebi, Suzana Stojanović putuje, brine, vapi, opominje razum, jer u “večnost će otputovati samo mašta i poneće sa sobom sve svoje tajne vekovima skrivane od neznanja i kratkovidosti”.
Priče pred nama nisu priče u knjizevnoteorijskom određenju. Više su to misli o mudrosti postojanja pravog duha, o ravnoteži duha i tela, o želji da se čovek izbori za pravi ljudski smisao i istinito lice. Svest o sebi čuva i svest o drugima. Borba za ideje kojima se osnažuje duh prožima tekstove lirske proze i sa sigurnošću nalazi mogućnosti pravog opstanka. Suzana žali: “što je sve više loših ljudi”, a zna da “pobeđuje samo onaj ko ima veliko srce, onaj ko pruža ruku posrnulom i boljem od sebe, onaj ko veruje u vizije i čuje nemoguće. Pobednik spava u nama i čeka zvona da ga probude.”
Na realno saznanje o svetu nadovezuje se bajkovito. Bežanje od stvarnosti kakvu doživljava autor, prelazak u okvire mašte dopušta bezgranično, i samo njenu slobodu, brani je od haosa koji preti da razori krajnji lavirint - ljudsku slobodu misli i duha. I tamo, pri susretu u pričama sa čudesnim i fantastičnim predelima i događajima, sa oprezom i strahom treba otvarati i zatvarati vrata. Iako autor veruje u optimizam, ipak strah od poznatog, a naročito nepoznatog budi njena čula, njene vizije i ona se predaje beskrajnoj igri rečima i njenim smislom. Tu su: Feniks, Dedal i Ikar, kraljević i prosjak - dobro i zlo da pregrade puteve. Tu je mašta Suzanina kojom postiže višu mudrost i slikovitu viziju stvarnosti. Stvorila je slikom i pričom svet koji je samo njen, smatrajući ga boljim.
Mašta i vera u postojanje (Prof. dr Stana Smiljković, autor mnogih književnih kritika i knjiga metodike srpskog jezika i književnosti za decu)
◦◦◦◦◦○○○○○○◦◦◦◦◦
Srpski strelac na konju juriša preko ravnice pod oblačnim nebom. Konj u viteškim trkama do cilja, raširenih nozdrva, griva leti na vetru. Usamljeni konj skakuće po livadi, kopito leti, rep treperi visoko kao elegantna zastava, okreće se graciozno i svojom energijom ostavlja bez daha posmatrača prikovanog za tlo. Čistokrvan, sa četiri bele čarape, pozira sa kraljevskim vazduhom, uzdignute glave, okrenut ka nekome ili nečemu nevidljivom. Drugi konj, osetljivih plamtećih nozdrva, gleda iz platna duševnim očima, beli plamen na njegovom licu poput livene munje zamrznut je. Usamljeni Srbin hoda ispred svog konja, vodeći životinju preko peščane ravnice, ukrašeno sedlo poput bedža časti na leđima konja. I, dva konja, izgleda uhvaćena u iznenadnom bljesku, njihove naklonosti jednog prema drugome opipljive, izuzetne.
U rukama slikarke Suzane Stojanović, slika ne vredi samo hiljadu reči već mnogo više. Ona piše “priče” o konjima, crta i boji, ali to nisu priče u tradicionalnom smislu. One su pesme u prozi, eseji o životu, ljubavi i energiji sadržanoj u svemiru konja. Ove priče su lepe kao i njene slike, evociraju duboka osećanja i mirna razmišljanja o tome šta umetnik vidi i oseća.
Suzana je neverovatna umetnica. Ona ne istražuje samo u realizmu, već slika u fotorealizmu i hiperrealizmu. Postoji elektromagnetizam u kasnijim oblicima koji vibrira ne samo u umu, već i u najdubljim mestima ljudske duše. Njene pesme u prozi reflektuju tu istu svetlost i intenzitet, ali teku tako prirodno da ona postiže trajan efekat kao i dublje razumevanje za obe njene poetske vizije i njenu umetnost. Laskav efekat ugrađuje slike i prozu duboko u svest, dajući neku vrstu mitske strukture njenim slikama i njenoj prozi.
Mit uvek maskira dublje značenje, mnogo dublje čulo istine, a Suzanini radovi dostižu taj nivo intenziteta. Osećam se nasut njenim radom, tako da bi ona mogla da bude moderna reinkarnacija drevne galske boginje Epone, boginje konja. Konj kojeg ona slika nije Pegaz. On nema krila. Ali, ispod slika i utkan u njenu prozu, Pegaz živi i leti. I, kada je pravo svetlo, možda ćete videti ne samo jednog od njenih konja na mesečini u livadi, već i jednoroga u bašti. Takva je njena moć kao umetnika.
U rukama slikarke Suzane Stojanović, slika ne vredi samo hiljadu reči već mnogo više. Ona piše “priče” o konjima, crta i boji, ali to nisu priče u tradicionalnom smislu. One su pesme u prozi, eseji o životu, ljubavi i energiji sadržanoj u svemiru konja. Ove priče su lepe kao i njene slike, evociraju duboka osećanja i mirna razmišljanja o tome šta umetnik vidi i oseća.
Suzana je neverovatna umetnica. Ona ne istražuje samo u realizmu, već slika u fotorealizmu i hiperrealizmu. Postoji elektromagnetizam u kasnijim oblicima koji vibrira ne samo u umu, već i u najdubljim mestima ljudske duše. Njene pesme u prozi reflektuju tu istu svetlost i intenzitet, ali teku tako prirodno da ona postiže trajan efekat kao i dublje razumevanje za obe njene poetske vizije i njenu umetnost. Laskav efekat ugrađuje slike i prozu duboko u svest, dajući neku vrstu mitske strukture njenim slikama i njenoj prozi.
Mit uvek maskira dublje značenje, mnogo dublje čulo istine, a Suzanini radovi dostižu taj nivo intenziteta. Osećam se nasut njenim radom, tako da bi ona mogla da bude moderna reinkarnacija drevne galske boginje Epone, boginje konja. Konj kojeg ona slika nije Pegaz. On nema krila. Ali, ispod slika i utkan u njenu prozu, Pegaz živi i leti. I, kada je pravo svetlo, možda ćete videti ne samo jednog od njenih konja na mesečini u livadi, već i jednoroga u bašti. Takva je njena moć kao umetnika.
Konj koji leti (Jory Sherman, autor knjige “The Ballad of Pinewood Lake”, dobitnik Spur Award zapadnih pisaca Amerike za delo “The Medicine Horn” i nominovan za Pulicerovu nagradu za delo “Grass Kingdom”)
◦◦◦◦◦○○○○○○◦◦◦◦◦
Dame i gospodo, moram da kažem da mi je drago što autor ovih radova, Suzana Stojanović, crta portrete konja a ne, recimo, portrete ljudi. Konji, naime, i dalje bolje stoje na tabeli od čoveka, jer je čovek na konju uspeo u životu, a konj na čoveku ima samo probleme. Za dobrim konjem se diže prašina što znači da ljudi još nisu asfaltirali sve puteve, a za ljudima se dižu ljage, ogovaranja, zavisti i umalo da zaboravim političare - dižu se afere. Dakle, poetski govoreći, konj je prekrasna životinja koja, nažalost, ne može da bira gazde ili vlasnike. Tu su, naravno, i krilati konji koji su očigledno ušli u posao sa nekim avio kompanijama. Često sam imao priliku da u naglašenom otporu prema hiperrealizmu osetim prizvuk nemoći onih kojima savladavanje umetničkog zanata nije išlo od ruku. Oni, drugim rečima, umesto da najpre uče, a onda komentarišu naučene činjenice, odmah prelaze na komentare i time pokušavaju da sakriju sopstvenu manu. Za razliku od njih, Suzana Stojanović je zaustavila kadrove svog hiperrealističkog načina slikanja i to u pravom trenutku: taman da mi svi vidimo prkos i ponos, silinu i lepotu, blagost i mudrost. Konji su rajski deo čovečanstva. Bog je bio milostiv i podario nam je takvu lepotu. Postoje borbe petlova, borbe pasa, borbe bikova, borbe ljudi. Ne postoje borbe konja. Konji se trkaju da građanski pristojno pobede, oni preskaču prepreke a ne zaobilaze ih i ne ulaze na mala vrata. Oni vuku napred, ljudi vuku ko gde stigne. Nažalost, konje ubijaju zar ne? Ne, ne morate mi odgovoriti. Sve mi je jasno.
Ljudi i konji (Timošenko Milosavljević, novinar, satiričar, humorista, kritičar; dugogodišnji urednik i glavni urednik Narodnih novina u Nišu; napisao nekoliko knjiga satira, priča, drama i monografija)
◦◦◦◦◦○○○○○○◦◦◦◦◦
Kao “bolesni” zaljubljenik u konje i njihov svet, kao jahačica, ostala sam oduševljena onim što su mi Suzanine slike, njena biografija i propratne priče otkrili. Slike i ta topla razmišljanja u “potocima” oslikavaju lepotu, toplinu, plemenitost, osećaje, inteligenciju nje same i dušu tih magičnih stvorenja. Poseban je to spoj čoveka i konja. Ja to jako dobro poznajem. Teško je to postići i osetiti, a Suzana je upravo to pronašla i u to prodrla; u tu dubinu snažnog, mišićavog tela koje daje osećaj moći, u svaku žilu na vratu koja kuca, u iskrenost konjskog oka, bez obzira što nam u nekom momentu to oko želi poručiti: da je u strahu, da je zahvalan za naš dah koji se spojio s njegovim raširenim nozdrvama, da je zahvalan za kocku šećera, za pruženu dragost i ljubav, za hrpu sena ili zobi koju dočeka kao dete čokoladu. To je iskreno stvorenje. Iskrenost se teško nalazi u ljudskom rodu. A to onda treba znati pretočiti na platno i u reči. “Dok stvaram ja uvek verujem da će možda neko tamo daleko da dodirne moju dušu u nekoj od mojih slika, u nekoj od mojih priča.” - kaže Suzana Stojanović. A ja bih rekla da je ona takla i na posebno suptilan način prodrla u moju dušu, naše duše. Nazvala bih je “ambasadorkom plemenitosti”.
Svaka je slika prelepa, svaka je priča predivna.
“Sećanja” - kad to čitam, tu suptilnu i istančanu priču, teško mi je, grlo se stisne, jer sam u tome našla svoj život, svoja razmišljanja o uspomenama koje su, kako ona kaže “kuća blaga”, o svojoj porodici koja više ne postoji, o tolikim lepim malim svakodnevnim stvarima i detaljima koje su činile divan život uz moje roditelje. Posebne roditelje. A onda ostaje izobilje uspomena, toplih i lepih, veselih, ali i onih koje donose bol. Sve je to Suzana stopila u divnu priču, meni možda najdražu, iako nije fer bilo koju izdvajati iz tog izobilja koje su nama istinski lek. Jer, u svakoj pronađem kamenčiće mozaika svog života.
Njeno slikanje i njeno pripovedanje je kao njeno preludiranje na violini, jer Suzana je i u tome umetnik. Dakle, njen dar dao joj je mogućnost da to sve stopi i učini i sebi i nama iskorak, rekla bih u onaj svet za kojim svi žudimo, ili barem pričamo da žudimo, a koji toliko rušimo i uništavamo; svet lepoga, dece, predivnih stvorenja, životinja i bajki.
Bože, podari nam više ovakvih posebnosti.
Svaka je slika prelepa, svaka je priča predivna.
“Sećanja” - kad to čitam, tu suptilnu i istančanu priču, teško mi je, grlo se stisne, jer sam u tome našla svoj život, svoja razmišljanja o uspomenama koje su, kako ona kaže “kuća blaga”, o svojoj porodici koja više ne postoji, o tolikim lepim malim svakodnevnim stvarima i detaljima koje su činile divan život uz moje roditelje. Posebne roditelje. A onda ostaje izobilje uspomena, toplih i lepih, veselih, ali i onih koje donose bol. Sve je to Suzana stopila u divnu priču, meni možda najdražu, iako nije fer bilo koju izdvajati iz tog izobilja koje su nama istinski lek. Jer, u svakoj pronađem kamenčiće mozaika svog života.
Njeno slikanje i njeno pripovedanje je kao njeno preludiranje na violini, jer Suzana je i u tome umetnik. Dakle, njen dar dao joj je mogućnost da to sve stopi i učini i sebi i nama iskorak, rekla bih u onaj svet za kojim svi žudimo, ili barem pričamo da žudimo, a koji toliko rušimo i uništavamo; svet lepoga, dece, predivnih stvorenja, životinja i bajki.
Bože, podari nam više ovakvih posebnosti.
Suzana i njena duša (Davorka Vučak, umetnica)
◦◦◦◦◦○○○○○○◦◦◦◦◦
Nije često da Bog silni izliva više blagoslova ili talente na jednoj osobi, ali izgleda da je napravio izuzetak sa Suzanom Stojanović. Ona razvija naviku pisanja kratke priče koje prate njene slike, a kao Američki romanopisac, ja bih se fokusirao na ove priče.
Format u kome se pojavljuju ove priče (obično kao kocka ili jedan pasus) izgledao je malo čudno, ali sam ubrzo otkrio da je njeno poznavanje engleskog jezika izvanredno. Većinu njenog pisanja, sa izuzetkom njene interpretacije “Kraljević i prosjak”, možda je bolje opisati kao poeziju, a ne puko pričanje priče. Reči proizilaze iz duboko ukorenjene emocije, koja budi maštu čitaoca. Moj lični favorit je “Uvek ćemo biti zajedno dok gitara svira”.
Postoje mnoge stvari koje pisac može da uradi ispravno, kao i pogrešno. Svako delo umetnosti ili književnosti namenjeno je da izazove brojne emocije i vizije, a mnogi autori pogrešno pokušavaju da govore umetničkom entuzijazisti ili čitaocu šta da vidi ili oseća. Ovo je velika greška, jer svi mi vidimo, probamo, volimo ili mrzimo iz našeg sopstvenog životnog iskustva. Suzana ima smisla za pisanje dovoljno da pusti njene obožavaoce da dožive svoje emocije, umesto da ih prisiljava da dožive njene sopstvene.
Vredno je odvojiti nekoliko minuta da posetite njen sajt i razgledate njenu umetnost i da pročitate propratne priče.
Format u kome se pojavljuju ove priče (obično kao kocka ili jedan pasus) izgledao je malo čudno, ali sam ubrzo otkrio da je njeno poznavanje engleskog jezika izvanredno. Većinu njenog pisanja, sa izuzetkom njene interpretacije “Kraljević i prosjak”, možda je bolje opisati kao poeziju, a ne puko pričanje priče. Reči proizilaze iz duboko ukorenjene emocije, koja budi maštu čitaoca. Moj lični favorit je “Uvek ćemo biti zajedno dok gitara svira”.
Postoje mnoge stvari koje pisac može da uradi ispravno, kao i pogrešno. Svako delo umetnosti ili književnosti namenjeno je da izazove brojne emocije i vizije, a mnogi autori pogrešno pokušavaju da govore umetničkom entuzijazisti ili čitaocu šta da vidi ili oseća. Ovo je velika greška, jer svi mi vidimo, probamo, volimo ili mrzimo iz našeg sopstvenog životnog iskustva. Suzana ima smisla za pisanje dovoljno da pusti njene obožavaoce da dožive svoje emocije, umesto da ih prisiljava da dožive njene sopstvene.
Vredno je odvojiti nekoliko minuta da posetite njen sajt i razgledate njenu umetnost i da pročitate propratne priče.
Dok gitara svira
(Major Mitchell, autor knjiga za decu i istorijskih novela o Američkom zapadu)