~ Hiperrealizam

U delima Suzane Stojanović, rađenim u stilu hiperrealizma lako se može uočiti treća dimenzija i toplina koja izvire iz očiju lepih i inteligentnih, plemenitih četvoronožnih životinja i zamišljenih portreta. Njena veština dovodi posmatrače u dilemu da li posmatraju dela rađena rukom ili fotografije. Ipak, ona raskoš prikazana na njima razlikuje ih od snimaka kamerom jer “kamera uvek sve vidi na isti način, a ljudsko oko jednu istu scenu uvek posmatra drugačije”, kaže ona. Reljefnost i opipljivost umetničkog dela potpuno i verodostojno izražava i čuva suštinu bića i njegove atribute. Suzana ne zanemaruje dekor. Ona se izražava kroz hiperrealizam jer misli da je to najbolji način da oživi predmete svog interesovanja. Svojim izložbama darovala je javnosti jedan drugačiji način posmatranja života i pomalo zaboravljene prizore prirode i lepota koje nas okružuju, ali kojih se, zbog ubrzanog načina života, često odričemo. Njene izložbe posetile su hiljade ljudi. Njihovi utisci puni su snažnih emocija. Svi oni su zaprepašćeni i jednostavno skamenjeni dok stoje pred njenim divnim radovima. Suzanina sklonost ka hiperrealizmu pojavila se dosta rano i ona joj je ostala verna čitavog života. Sve što je okružuje ona predstavlja precizno jer smatra da je to najbolji način približavanja određenih pojmova i pojava posmatračima. Svako njeno delo je bogat opis jedne etape čovečanstva. Poznata po svojim jahačima, ona svojim narativnim radovima prikazuje nerušive mostove koji vekovima povezuju živa bića i njihove uloge u društvu. Njeni subjekti opisivanja stalno su na granici preuveličavanja i što se tiče njihove lepote i njihove krotkosti jer ona ih tako doživljava i vidi. Umetnik-filozof i esteta, kroz svoja dela (predstavljena u “Suzana Stojanović Behance” i “Suzana Stojanović ArtStation” galeriji) nenametljivo provlači različite poruke, koje su ponekad veoma ozbiljnog sadržaja, a ponekad prožete blagim humorom. Njeno stvaralaštvo je proizašlo iz tradicionalizma, prošlo kroz originalan i samostalan razvoj i zaustavilo se na pragu hiperrealizma koji je često predmet rasprava i nedoumica mnogih autoriteta, stručnjaka i kustosa. Možda je upravo zbog svega toga zanimljiv i opstaje decenijama. On postaje jedna velika globalna predstava koja briše tradiciju i maštu i zaustavlja se samo na sadašnjosti. Možda je to i veoma jasna poruka čovečanstvu da ne očekuje mnogo ni od prošlosti ni od budućnosti i da smo svi mi krhka deca trenutka koji će jednom, svakako, nestati. Na toj sceni ne postoje ni upozorenja ni kajanja. Izgleda kao da sve lebdi u nekom neodređenom svemiru kome tek treba da damo ime. Taj manifest nove umetnosti ima karakter lako razumljive površnosti i univerzalnosti. Ipak, uprkos mnogim oprečnim mišljenjima, mogućnosti hiperrealizma su velike. To je realnost koja osvaja egzibicionizmom na pločnicima, muralima i ogromnim skulpturama koje imaju za cilj da privuku pažnju što većeg broja posmatrača. Ovim svojim radovima kreatori pokazuju da se živost ponekad mnogo više postiže teksturom nego glatkom fakturom koja je karakteristična za hiperrealizam (neki od njih idu do tih krajnosti ujednačavanja slojeva da sva bića u njihovim radovima liče na porcelanske figure). Izbeći plastičnost je veoma teško ako se uzme u obzir da atribut “realno” stalno teži ka tome da izgradi čvrste veze između umetničkog dela i stvarnosti. Potpuna poslušnost “pravim i postojećim stvarima” rezultira gotovo fotografskim prikazivanjem ljudi i predmeta. Ta poslušnost ponekad osim demonstriranja veštine i vladanja tehnikom ne nudi ništa više. Ona samo produbljuje jaz između stvaraoca i prirode. Suzana ponekad reprodukuje ono što vidi bez ulepšavanja, ali insistira na detaljima koje, možda prilikom posmatranja onoga što nas okružuje, ponekad zanemarujemo. Ona želi da nam pokaže da se u upravo u tim detaljima kriju mnoge karike za kojima vekovima tragamo. “One su u našoj blizini, samo treba da ih vidimo”, kaže ona, neprestano težeći ka tome da prenese stanje stvari isto onako prefinjeno kako to čini i sama priroda. Sve je u onoj iskričavoj svetlosti koja ne zavisi samo od talenta već i od percepcija, raspoloženja, tragova na duši i zapažanja. Svojim načinom rada Suzana Stojanović pokušava da opiše lepotu jednostavnosti od koje je sve u našem univerzumu počelo i ka kojoj se sve vraća i put, koji sva bića ove planete prođu da bi došla do te jednostavnosti. Ona smatra da je sve oko nas podređeno bojama i da od njihovog rasporeda zavisi kako ćemo da je vidimo i doživimo. Linije i boje u njenim radovima su smislene jer ona smatra da su svi elementi umetničkog dela podjednako neophodni i važni za njegovu celovitost. “Stvaranje ima smisla samo ako za sobom ostavi mnogo prostora za posmatranje, proučavanje i analiziranje”, kaže ona, “a hiperrealizam omogućava da naš put do tog smisla bude kraći i objašnjiviji. Sa druge strane, koliko god se trudili da usavrše svoju tehniku, umetnici nikada nisu potpuno zadovoljni svojim znanjem i umećem jer uvek pronađu ono nešto što je trebalo doraditi. Njihova neprekidna težnja za savršenstvom ponekad ih odvodi do besmisla u kome se gubi vrednost njihovog dela. U svemu, kako u životu tako i u hiperrealizmu, treba pronaći ravnotežu i zadržati prirodnost subjekta koji prikazujemo, a u isto vreme izbeći plastičnost, ka kojoj nas svako preterivanje vrlo brzo okrene. Taj balans nije lako postići jer stalna težnja za prevazilaženjem samih sebe neretko izuzetno velike talente proguta i uvuče ih u ponor iz kojeg teško izlaze. Stvaranje je zadovoljstvo dok je proizvod njihovih želja i emocija. Od trenutka kada oni počnu da rade da bi udovoljili društvu i tuđim htenjima oni postaju njihovi robovi. Ne sanjaju više ni o čemu. Njihovo stvaranje postaje samo posao kao i svaki drugi, jer hiperrealizam, iako u mnogo čemu različit od ostalih pravaca, da bi se nazvao umetnošću, a ne samo pukim imitiranjem fotografije , mora da nosi makar trunku poezije u sebi.” Tu svoju poeziju Suzana nalazi u svemu što je okružuje i pokušava svojim delima (koja se mogu videti u “Suzana Stojanović Professional Traditional Artist DeviantArt Art Gallery”) da prikaže onaj univerzum koji je ponekad nemoguće videti očima, a postoji u svakom živom biću, u vrtlogu njegovih skrivenih emocija i doživljaja, koji se nekada ne mogu objasniti rečima već samo bojama. “Veličina stvaraoca je u njegovoj snazi da se odupre uticajima autoriteta i da kroz svoj rad izbaci sopstvenu istinu, onu koja ga uvek čeka iza horizonta”, kaže ona. Po njenom mišljenju “koristiti portrete popularnih ličnosti u izradi hiper realističnih dela isto je kao i angažovati glumca da igra ulogu koja mu ne odgovara samo zbog toga što je popularan. Neprekidna težnja ka popularnosti jedna je od glavnih odlika savremenog društva, ali ona može da bude pogubna po umetnost jer vodi ka sličnosti, univerzalnosti i nekreativnosti. Težnja za popularnošću i veličinom često je uzrok međusobnog nadmetanja savremenih stvaraoca. Oni se, neretko zaboravljajući suštinu i svrhu umetnosti, utrkuju u tome ko će više i bolje da prikaže sve one pore i bore koje se mogu videti na ljudskom licu. Sve te ogromne glave, zalepljene na praznu pozadinu, ponekad izgledaju sablasno. Težnja ka velikim formatima (na kojima su se nekada odigravale čitave bitke, a danas praznine) reflektuje ambicije i želje savremenog čoveka da se nametne i istakne. Kada biste sve te radove posmatrali poređane jedne pored drugih na nekom ogromnom zidu, često ne biste znali kom autoru pripadaju. Ovih dana hiperrealizam je jedna nezaustavljiva lavina koja zatrpava i ono malo retkosti što je ostalo na obroncima. On postaje voda koja se sliva niz lica i velika plastična kesa koja obavija savršena tela, retko više od toga. Stvaraoci izbegavaju kompleksne teme jer dovesti dekoraciju u sklad s glavnom temom i sjediniti elemente tradicionalne umetnosti sa elementima savremenih tendencija nije lak posao. Oni ponekad ne mogu da pronađu način da odbrane svoju nezavisnost i posebnost. Od trenutka kada prvi put uzme tuš, četkicu ili dleto u ruke pa do poslednjeg daha umetnik treba da se bori za svoje mesto pod suncem radom, a ne bežanjima od izazova.” Suzana Stojanović svojim hiperrealizmom prkosi realizmu i inspiraciju pronalazi u zanimljivim i unikatnim modelima koji se ne mogu sresti na svakom koraku. Čak se i sa svakom svojim novim radom sa jahačkim temama ona uvek trudi da bude drugačija i neponovljiva, tražeći u svakom od tih predivnih bića neku nit koja će ga potpuno izdvojiti od svih ostalih jer “te životinje su savršene u svim svojim ispoljavanjima”, kaže ona, “a svako novo delo donosi sa sobom nova otkrića i otvara nove vidike. Tehničke inovacije postavljaju teške zadatke savremenim vizualistima. Oni ponekad moraju da biraju između pravila i kreativnosti kako bi se prilagodili modernom shvatanju. Hiperrealizam je možda jedini pravac koji obara teoriju da se duhovnost ne meri nivoom ekonomskog razvoja. Umetnici svoje ličnosti uglavnom uvek postavljaju na jednobojnu osnovu. Ovde nije reč o suzdržavanju već o izbegavanju (po njima) suvišnih detalja koji bi nepotrebno opteretili delo. Neretko biraju samo jedan predmet prikazivanja kako bi što pre stvorili nešto novo. Nema čak ni one varljive dubine perspektive koja zadržava pažnju. Zbog tih sličnosti oni često ostaju anonimni. Njihovo stvaralaštvo vodi ka minimalizmu i osiromašenju vrednosti koje ih okružuju. Oni se pokorno prepuštaju onome što im se svakodnevno nameće kao ispravno i bitno”. Suzanini subjekti ne borave u zatvorenom prostoru. Rasterećeni od težine savremenog života, oni sa nostalgijom govore o prošlim vremenima. Svojim vanvremenskim delima ona nas odvodi u davno zaboravljene trenutke koji vraćaju poverenje u život i u umetnost.

“Nedavno smo počastvovani dolaskom poznatog i ostvarenog umetnika - Suzane Stojanović. Ona je neko koga poznajem van ovih stranica kao prijatelja i kao istinskog majstora hiperrealizma. Njen predivan rad može s vremenom postati ekstreman, a to je uvek zanimljivo. Preporučujem da odvojite vreme za nju i njene zadivljujuće radove, jer ona ima mnogo toga da podeli sa svima nama. Suzana je neko koga poznajem otprilike godinu dana i od tada sam uvučen u njen zapanjujući rad. Za razliku od nekih majstora o kojima sam diskutovao, njena dela vas teraju da im se stalno vraćate, ne samo zbog tehničkih vrlina, one pokazuju i vizuelnu izjavu o njenoj ljubavi prema njenim subjektima. To je slavljenje živih subjekata koji dolaze iz njenih radova sa doslednošću briljantnosti i strasti. Njena emotivna i neodoljiva umetnost je divna refleksija nje kao osobe. Iz moje perspektive Suzanin rad je dobar da bolji ne može biti. Primetićete da sva njena dela imaju zajedničku nit humanosti, strasti i dostojanstva, istinski znak pravog umetnika. Ona je izuzetna, ne samo u svojoj sposobnosti da uradi, već i u kompoziciji i svetlu tehnike koja pokazuje da ona poklanja veliku pažnju svojim subjektima.”
(Denis Peterson, hiperrealista, dA žurnal)