“Želja” 2021.
41x37 cm
41x37 cm
“Izgubljeno kraljevstvo” 2015.
60x41 cm
model: Marjolein Gulinski
“Đavo” 2014.
40x28 cm
“Nada” 2012.
30x32.5 cm
“Izazov” 2010.
50x40 cm
“Tišina” 2007.
27x39 cm
“San” 2003.
50x40 cm
“Princeza” 2003.
50x40 cm
“Jezik ruža” 2003.
50x40 cm
“Buđenje” 2002.
24x30 cm
“Vihor” 2002.
24x30 cm
“Ispred dvorca” 2002.
24x30 cm
• Slikanje uljanim bojama je veliki izazov, večno putovanje i traganje. Vekovima se menjalo unutar vrlo ograničavajuće dvodimenzionalne epohe, a još uvek je zanimljivo. Prazno platno je najveći izazov za svakog stvaraoca i ne ostavlja ga na miru dok ga ne završi, izazov da se uputi s one strane vidljivog i realnog i da u spletu simboličnih elemenata potraži smisao svoje duhovne avanture. Suzana Stojanović je smisao svog umetničkog stvaranja pronašla u oživotvorenju svega što je okružuje. Njene slike ulja na platnu obuhvataju tri motiva: portrete, životinje i pejzaže. Ona, neretko, sva tri elementa spaja u jednu celinu (ulje “Prijateljstvo”) jer, po njenom mišljenju, to “sveto trojstvo” je stub naše civilizacije, njenog razvitka i opstanka. Prigušeni tonovi na ovom radu pokazuju spokojstvo, ne tako karakteristično za dela drugih stvaraoca sa ovakvim motivima. Suzana prikazuje trenutak predaha i opuštene položaje životinje i čoveka koji sedi kraj njega. Ovo ulje na platnu jedno je od njenih najlirskijih i najharmoničnijih dela. Trenutak iskrenog prijateljstva, izdvojen iz netaknutog i nepomućenog blaženstva, pretvara se u večnost. Svaka pojedinost prožeta je mirom i poezijom. Dok posmatramo ovo delo gotovo da je nemoguće osloboditi se utiska da je pred nama stara fotografija. Toliko je precizno prikazan svaki element kompozicije da se stalno pitamo na koji način je umetnica tako realno uspela da dočara subjekte i prostor kome pripadaju. Na slici preovladavaju smeđi tonovi. Izdvaja se samo odeća čikoša, karakteristična za područje Mađarske. Ovo delo samo je jedan od pokazatelja da Suzana Stojanović u stvaralaštvu ide sopstvenim putem. “Postoje delovi slike koji se rade u jednom dahu. To su oni trenuci kad nagomilanu želju za stvaranjem istisnete u mlazu na platno. Možda se ne sećate svih postupaka koje ste primenjivali u procesu rada, ali se uvek sećate tih trenutaka kada ste potpuno dali sebe”, kaže autorka. Snagu svoje želje za stvaranjem ovaplotila je na slici “Pobednik”. Ona je mišljenja da trke kao predmet slikanja ne mogu u potpunosti da budu sagledane ukoliko stvaralac ne oseti onu grozničavu atmosferu i žarku želju snažnih životinja za pobedom, kad su brže od vetra, kad svaka žila na njihovom telu postaje strela koja hrli ka cilju. Na ovom platnu uspeva da ilustruje bljesak opreme, da oživi životinju i plameni dah koji suklja iz njenih nozdrva. Svaki detalj potvrđuje njen izuzetan dar opažanja. Stvara se utisak da nijedan pokret - ni najmanji drhtaj mišića životinje - nije promakao njenom oštrom oku. Višeslojnost slike ističe dubinu prikazanog prostora. Razlivene konture bledozelenog gaja u daljini pojačavaju brzinu upornih životinja. Dinamičnost ove kompozicije ukazuje na jednu od najvažnijih odlika celokupnog Suzaninog stvaralaštva – njeno umeće da majstorski zabeleži prolazan trenutak. Jedna od njenih najreprezentativnijih slika ulja na platnu je “Kralj”, na kojoj je, po mišljenjima mnogih likovnih stručnjaka, ona dostigla nivo koji je veoma teško prevazići, ne samo zbog vladanja tehnikom uljanih boja, već i zbog svetlosnih efekata i mnogih drugih pojedinosti koje ovo delo stavljaju na čelo njenog stvaralaštva. Ipak, ispod dostojanstva, očigledne nadmoćnosti i mnoštva detalja, krije se biće bez pogleda i tužna priča. Estetsko uživanje postaje u jednom trenutku pitanje: kakav je život ovog predivnog bića i njegovog prijatelja iz zamućene pozadine koji služi kralju? Kako se osećaju oni koji nemaju izbora da odaberu svoju stazu? Da li uvek skrivaju poglede jer ih je neko ubedio da su poniznost i poslušnost glavni činioci opstanka? Jedinstveni “Kralj”, osim što privlači poglede lepršavom grivom i zanimljivom zlatnom opremom kojom je okićen, ostavlja i mnoga pitanja posmatračima. Odgovori na ova pitanja mogu se otkriti u ograničenoj, a ipak bogatoj paleti između sjaja i tame, sivila i beline. “Siva je boja našeg poraza. Stvorili su je slikari koji nisu znali kako da ilustruju sva ona bezimena sećanja i trenutke u kojima nisu bili sigurni da li se raduju ili pate, da li padaju ili ustaju, da li polaze ili se vraćaju. Mi smo prihvatili tu boju i postala je sastavni deo svakog našeg dana. Ona je onaj visoki zid koji uvek stoji između nas i naših snova, o koji se lome žive boje i nada. Ne postoji dovoljno veliko platno na koje možemo da smestimo sve te svoje snove, prolaznike i reči koje nismo izgovorili. Prinuđeni smo da na ovom našem, malom, radimo u slojevima. Njegova prazna ostrva dovoljno su pusta da opišu sva naša kajanja, slutnju, neizvesnost i ćutanje. Jednom, kada više ne bude dovoljno prostora, oslikaćemo i njih poslednjim potezima”, kaže Suzana u jednoj od svojih priča. Promena palete vidljiva je i na njenoj slici “Nevesta”, karakterističnoj po jako izraženoj reljefnosti. Hladni tonovi, koji preovladavaju u nevestinom okruženju, ne najavljuju ni radost ni ushićenost, već samo neku ravnu liniju koju prekidaju nemirni karneri na bledo ljubičastoj haljini. Ovo ulje na platnu na jedinstven način ilustruje prolaznost. “Tema slikanja se ne može izabrati, ona bira nas”, kaže autorka. Radovi u njenoj galeriji, posmatrani u celini, zasnivaju se na prožimanju realističkih i simboličnih slojeva (ulje “Sećanja”). Iako na ovom platnu dominira jarka zelena nijansa, usamljena kuća u daljini, ka kojoj je okrenut čovek sa cilindrom, izaziva neka druga osećanja. Izgleda kao da se on nakon mnogo godina vratio u svoj zavičaj i da mu kroz misli proleću trenuci koje je ostavio na žutim poljima. Dok posmatramo prekrasni pejzaž čini nam se da možemo da osetimo miris proleća. “Poruka” je takođe jedna od Suzaninih slika koje slave život i proleće. Nasmejana devojka, okružena cvećem, ostavlja iza sebe pejzaž u kome se sukobljavaju vedro i oblačno nebo, i upućuje pogled nekoj, samo njoj poznatoj osobi. Poruka koju nosi taj pogled može se naslutiti iz položaja ruke i zlatnog prstena koji stidljivo proviruje sa prsta. Ovaj zanimljiv portret (koji se može videti u “Suzana Stojanović Behance” galeriji) umetnica je radila na izuzetno glatkom platnu, prilagođenom za rad mnogih zahtevnih detalja i prelaza sa jedne teksture na drugu i povoljnim za efekte koji su postignuti, ali u isto vreme veoma teškom za slikanje uljanim bojama, jer četkica klizi kao po staklu, a zbog nepokrivnih boja neophodno je nanositi ih u nekoliko slojeva. Živahni poni na slici “Buđenje” najavljuje početak nekih novih traganja i eksperimentisanja. Uprkos modernim trendovima u umetnosti i sve većem broju stvaraoca koji, zbog bržeg i lakšeg rada, prelaze na akrilne boje, Suzana ne odustaje od tradicionalnog viševekovnog štafelajskog slikarstva, začetog sada već daleke, 1432. godine. Zahvaljujući pronalasku uljanih boja pronađen je postupak koji je stvaraocima omogućio dočaravanje dubine, svetla i sjaja na radovima i postizanje efekta blistanja oka i nakita. Taj postupak stvorio je postojane i nepromenljive raskošne boje. Zahvaljujući toj tehnici, koja je obogatila mnoge galerije originalnim ostvarenjima, štafelajsko slikarstvo postalo je muzika koja nas prati do današnjeg dana. Suzana Stojanović, izvanredni slikar životinja i neumorni pronalazač neobičnih lica, služi se medijumom ulja sa izvanrednom istančanošću. Smenjujući guste i prozirne slojeve, ona uspeva da, na njoj svojstven način, tonu na svojim radovima da mek i blistav sjaj. “Spora sušivost uljanih boja dozvoljava korekcije i različita eksperimentisanja koja su ostalim tehnikama veoma ograničena”, kaže ona. Ipak, često se dešava da, iako postojane, one nakon nekoliko dana sušenja matiraju i to može da predstavlja poteškoće pri radu. Ona pravi medijum za osvežavanje matiralih delova slike od petroleuma, laka i lanenog ulja i nanosi boje lakim dodirima četkice u vidu glatke, homogene i pomalo guste smese i radi u nekoliko faza. Najpre na toniranoj pozadini radi detaljan nacrt, zatim najudaljenije predmete, a one najbliže i najvažnije uvek ostavlja za kraj. Preciznim potezima ona stvara mozaik od malih obojenih površina i time postiže efekat da na platnu osećamo damare života. Njen izraz se stalno menja. Kolorit povremeno postaje pastelan zahvaljujući nijansama sive i plave boje. Na svojim novijim platnima i ilustracijama ona izbegava crnu boju, koja je bila karakteristična za njen rani period stvaranja. Ipak, životni umor, prožet povremenim razočaranjima i melanholijom u pepeljastim nijansama, ostavlja trag na svakoj njenoj slici i u svakom nedokučivom pogledu koji se gubi u daljini. Težnju ka realizmu u portretu ona je otkrila još u detinjstvu, kada je često radila portrete osoba koje je okružuju, trudeći se da u svakoj od njih otkrije neku specifičnu karakternu crtu koja bi je potpuno izdvojila iz grupe. “Čovečje lice je veliki izazov jer nema težeg posla nego likovnim sredstvima predstaviti ljudsku dušu. Portretisati čoveka znači otkrivati istinu o njemu, uhvatiti njegovu misao i komunicirati sa njim. Izazov je likovnim jezikom odgonetnuti zagonetku sakrivenu u ljudskoj duši i simbolima poslati poruku posmatračima. Portreti traže posebno proučavanje, rasvetljavanje i analizu. Svaki od njih je paleta različitih osećanja i izraza koji su posledica dubokih unutrašnjih stanja: iznenađenja, smirenosti, iščekivanja, prkosa, neverice, tuge, straha. Lice je pejzaž čoveka. U svakom od tih pejzaža prepoznaju se istorijska kretanja njega i njegovih predaka, iza kojih ostaju različiti tragovi ispričani njegovim pogledom. Portret ponekad predstavlja mnogo ličnosti u jednoj, razotkrivanje čovekove psihologije, naivnost, životnost, usamljenost i patnju, a ponekad beskrajnu sreću, blagostanje i nadu u bolje sutra”, kaže ona. Njeni portreti iz ranijih dana prikazuju ne baš idealnu spoljašnost modela (neka od tih ulja na platnu ostala su i danas sakrivena iza ormara) za razliku od kasnijih kada u pojedinim slučajevima ona modele prilagođava nekim estetskim normama savremenog društva. Platno “Izazov”, na kome retko koja nijansa nedostaje, je negde na međi između ova dva tla eksperimentisanja. Odlikuju ga svežina i spremnost mlade žene da se suoči sa svim predstojećim izazovima. Ovo delo samo je jedno u nizu potvrda da se Suzana u svom stvaralaštvu u potpunosti okreće prirodnoj svetlosti, koja možda nije toliko atraktivna, efektivna i ubedljiva kao ona u delima starih majstora (kada svetlo, koje dopire iz nevidljivih i zamišljenih prozora, obasjava samo neke delove lica i tela i na taj način doprinosi mističnosti i dubini slike), a opet nekako ističe živahnost modela i otvorenost prostora u kome njeni modeli borave. “Izazov je suočiti se sa tim okruženjem u kome se prepliće veliki broj detalja i sve ih prikazati, bez izbegavanja, jer upravo oni doprinose bogatstvu doživljaja”, kaže ona i u svako svoje delo unosi neki jedinstveni element koji ga razlikuje od svih ostalih. Na slici “Izazov” ima ih mnogo: počevši od amblema na kapi i prsluku žene do raznobojnih marama koje obmotavaju njen struk. Ipak, portreti na njenim platnima ne zaslepljuju previše spoljnim efektima koliko dubinom karaktera i individualnošću. Veoma je teško izvršiti detaljnu analizu njenih likova, spoznati njihove misli i osećanja i zamisliti njihov život, ali to je upravo ono što njihovom izgledu daje neobičnu dubinu koja budi znatiželju. Portreti, kako na njenim slikama tako i u njenim književnim delima, otkrivaju moć psihološkog poniranja. Na njima se reflektuje njen lični pečat. Svaki stvaralac ima nekog svog anđela koji mu pomaže pri radu. On je ponekad onaj anđeo sa krilima koji lebdi u vazduhu, ponekad je oživotvoren u nekom liku, a ponekad je potpuno nevidljiv, samo ga naslućujemo u znacima koje ostavlja za sobom. Suzanin “Anđeo” je skup svega toga na jednom platnu. U nežnim potezima kičice prepliću se šapat minulih vremena, lepo lice mlade žene i talasasta kosa boje zrelog žita koja se izdvaja iz vibrantne pozadine. Sadržaj slike je veoma tajanstven. Polu-pokrivna napuljska žuta, prisutna u pozadini portreta, daje neki poseban ton ovom platnu. Suzana je i ovim svojim delom pokazala da zaista ume verodostojno da prikaže žene, njihovu lepotu i eleganciju i da ume da bude graciozna, emocionalna i jednostavna. Tematika njenih radova se stalno seli sa portreta i drveća na livade, jahače i vodu. Svaki od ovih motiva ona predstavlja na drugačiji način. “Uljane boje nose neku čudesnu energiju koja ne može da se dostigne nijednom drugom tehnikom”, kaže autorka. Njihova moć očigledna je na platnu “Molitva” u materijalizaciji vitezovog oklopa, zapremini njegovog tela i dubini prostora. Paleta je vedra i živa i iz nje se naslućuje da vitez veruje u pobedu za koju se moli. Fine crte lica mladića u kontrastu su sa njegovim neprobojnim oklopom. Sve je urađeno izuzetno brižljivo, čak i ukrasi na maču, koji upija u sebe vedrinu neba. Na pojedinim delovima slike, naročito na pejzažu u pozadini čoveka, mogu se primetiti tragovi impasto tehnike, karakteristične za Suzanine ranije radove. Arabeska vitezove siluete i atmosfera epske poeme koja okružuje ovo neobično delo, urezuju se u sećanje. Ovo ulje je samo jedan od dokaza da metamorfoze povezane sa smenom doba dana i godišnjih doba ostavljaju dubok utisak i na kreatorku. Njen opus je bogat i obuhvata živote mnogih naroda i različite istorijske periode. “Umetnička dela nose mnogo tragova o kulturi u kojoj su nastala ako gledalac pažljivo posmatra portrete i objekte koji su prikazani na njima. Znajući kada je neko delo napravljeno, gledalac može da shvati kakav je bio život u vreme kada je ono nastalo”, kaže ona i na svojim platnima i ilustracijama želi da vrati vreme. Kolorisanjem linija, ona piše roman o trenucima uhvaćenim u pokretima čoveka i živahnih životinja koje slika sa uverljivim naturalizmom. Njena osećajna ličnost najviše dolazi do izražaja u načinu na koji prikazuje bića i pejzaže koji ih okružuju, ovaploćujući je tako da sama postaje tvorac jednog određenog prefinjenog stila i kulture koja nije površna. Ono što daje vrednost i trajnost njenim radovima jeste njihova snaga, skladnost, jedinstvenost i veličanstvenost subjekta. Ma šta radila, ona uvek potvrđuje sebe: i u pejzažima, i u portretima, pa čak i u mrtvim prirodama (“Jezik ruža”). Njena ulja na platnu dokaz su potpune posvećenosti nje kao umetnice. Ona ne voli improvizacije i njena tehnika zahteva vreme. Nanoseći tanke slojeve boja, kako bi na pojedinim delovima slike dobila neophodnu prozračnost, ona dugo radi na svojim platnima, neprestano usavršavajući oblike i eksperimentišući sa različitim pigmentima, stvarajući utisak neobičnog bogatstva, prefinjenih i novih, do tada nepoznatih nijansi. Ona je odabrala ovaj način rada da bi približila svoja viđenja i razmišljanja posmatračima. “Uz pomoć boja misao dobija oblik”, kaže ona, sa razlogom birajući uljane boje za rad jer smatra da njima može da izrazi gotovo sve što želi: tugu i radost, hladnoću i toplinu, ljubav i patnju, postojeće i nepostojeće. “Mnogi zidovi galerija, ukrašeni velelepnim delima, svedoci su bitnih momenata u istoriji čovečanstva, revolucija, prevrata, ali isto tako i velikih ljubavi. Na njima stoje i neki, možda namerno nedovršeni radovi, čija je istina okrutna i bolna, a možda i previše lepa da bi se okončala. Sjajna platna, nastala iz igre buntovnih karaktera slikara i zanimljivih modela, obojila su stranice dnevnika mnogih života i umova. Prelepa crvenokosa Fernanda Olivije ostala je da počiva na mnogim Pikasovim uljima. Očaran prefinjenom i elegantnom Herminom Muni Dauber, Paja Jovanović preneo je njenu lepotu na mnoga svoja fascinantna platna. Čak i sada, posle mnogo godina, počivaju jedno pored drugog u Aleji velikana. Rubens je portrete sveo na dve realne žene: Izabelu i Helenu. Njegov život postao je zatvoren za sve ostale, a otvoren samo za njegove voljene supruge, čija su lica postala neizostavni deo mnogih religioznih i mitoloških tema velikog majstora. Očaravajuću i nežnu Emili Flege, Klimt je zarobio u čudnovatoj kompoziciji slike i stvorio savršenstvo koje nas posle mnogo godina stidljivo posmatra. Mone je toliko voleo Kamij-Leonin Donsje da ju je naslikao i dok je ležala na samrtnom odru. Dali je nakon smrti svoje voljene Gale ostao da živi u tornju dvorca koji je kupio za nju, čekajući je da se odnekud pojavi i da mu pruži ruku, da ga izbavi iz mraka koji ga je gutao nakon njenog odlaska. Kažu da oni koji previše vole gube sve. Možda ima neke istine u tome. Ako u ljubavi ne uzmemo ono što nam pripada, uzeće neko drugi. Želja za stvaranjem uvek čeka. Preživela je zahvaljujući bezbrojnim uzimanjima i davanjima”, piše Suzana Stojanović u jednom od svojih eseja. Ona sluša samo sopstveni instinkt i bavi se isključivo onim što je zanima, kako u životu tako i u umetnosti. U neprekidnoj je potrazi za tonovima, koji nisu uvek usmereni ka realističnom prikazu i sebi dopušta povremene izlaske iz okvira realizma i na taj način povezuje gledaoce sa svojim duhovnim doživljajima. U njenoj galeriji različitih stilova i izraza proteže se raskošna panorama zanimljivih radova, u kojoj je svako platno satkano od doživljaja. Iz nadahnuća i poteza kičice rađa se zadovoljstvo stvaranja, prepuno iznenađenja. Rad uljanim bojama je složena i u mnogo čemu zagonetna ljudska delatnost. Svako ljudsko biće ponekad oseti potrebu da dodirne nepoznato, da stvori nešto originalno. Slikari su jedina bića koja svoja maštanja i doživljaje mogu da prikažu tonovima koji im omogućavaju da prenesu svoje viđenje univerzuma onako kako to ne može da se izrazi drugim sredstvima. Suzanine slike ulja na platnu (predstavljene takođe u “Suzana Stojanović Professional Traditional Artist DeviantArt Art Gallery”) sadrže različite etičke, čulne i simbolične elemente, koji često proizilaze iz kontakta sa stvarnošću. One su svedočanstva i dokumenti o različitim kulturama i običajima koji povezuju vremena i koje ćemo preko njih moći porediti.