~ Umetnost arapskih konja

Romantični arapski konj smatra se najlepšim od svih konja i omiljenim motivom u umetnosti. Njegova prapostojbina prostire se na beskrajnim visoravnima pustinje Nedžd u zapadnom delu Saudijske Arabije, a njegova raskošna griva vijori se širom naše lepe planete. Prisutan je svuda: na mestima u kojima žive brojni junaci i obični ljudi, u prirodi koja okružuje čoveka, u mnogim galerijama, umetničkim predmetima, pojavama i verovanjima. Klesan u teškim životnim uslovima, u kojima su preživljavali samo najotporniji, u srcu Arabije, iskristalisao se kao njen najlepši biser. Nežno prenošen sa kolena na koleno, kalio se u zagrljaju surove klime i teškog nomadskog života. Nastao ukrštanjem srednjeazijskog i altajsko-mongolskog konja, on predstavlja najstariju i najizdržljiviju rasu konja. Njegova inteligencija i priroda duha ogleda se u njegovim sjajnim, velikim i izražajnim očima, o čijoj se pronicljivosti i dobronamernosti govori u mnogim mitovima, legendama, pričama i pesmama. Izvajan vrat i prelepa linija njegovog vitkog tela pišu stihove o biću koje je nastalo iz svetlosti i snova (rad “San”, kome je autorka najviše iz ovog ciklusa naklonjena, predstavljen u “Suzana Stojanović ArtStation” galeriji). Stvorile su ga boginje od snega i podarile mu skrivenu snagu - nevidljiva krila, koja su mu često pomagala da prestigne protivnika i da prvi dođe do željenog cilja, da preskače prepreke i jaruge, da pobegne od zla. Vetar ga je oživeo, rosa ga napojila, gora lišćem nahranila, livada cvećem nakitila, a pustinja peskom zaštitila. Odan i uvek budan, on nikada nije izneverio svog gospodara. Džingis kan i Tamerlan poznati su kao najsposobniji komandanti konjice u istoriji ljudskog roda. Tamerlan je stalno ukrštao svoje konje sa Araberima i niko drugi nije imao tako efikasnu konjicu kao što je bila njegova. Snažni i izdržljivi, a u isto vreme krhki i emotivni, svojom jedinstvenom anatomijom, lepotom i atraktivnošću, oni ostavljaju nezaboravan utisak. Pored svog egzotičnog izgleda, koji se preliva od snežno bele, preko sive, crvene, oker i braon do crne boje, fasciniraju i svojom neverovatnom brzinom koja se razvijala kroz istoriju dok su trčali po pustinjskom pesku. Trke arapskih konja odvijale su se najmanje dve hiljade godina pre nove ere na Arapskom poluostrvu. Umetnost i usmena tradicija beduina koji su u vezi sa “pustinjskim konjem” vekovima svedoče o tome. Izuzetno lep, plemenit i nežan, a vatren i energičan u isto vreme, uporan i čvrst, ostao je primećen u istoriji umetnosti kao nepresušni izvor inspiracije mnogim stvaraocima. Ovekovečen je na mnogim divnim skulpturama, grafikama i ilustracijama širom planete. Ne postoji muzej na čijim se zidovima ne može sresti njegova raskošna lepota. Njegov temperament i elegancija obogaćuju epska i prozna dela mnogih velikana, koji se prema njemu odnose sa poštovanjem. Suzana Stojanović jedna je od onih stvaraoca koji nisu uspeli da odole njegovom šarmu, dostojanstvu, ponosu i unikatnosti. Ona predstavlja arapskog konja posebnim ciklusom umetničkih dela u različitim tehnikama. Stvaranje je njena misija. U ovim radovima ona insistira na svetlosti i detaljima kojima pokušava da posmatračima dočara one najlepše i retke trenutke koji ponekad zasijaju toliko jako da zasene sve oko sebe, ali isto tako i brzo nestanu ne ostavivši tragove. Nadčulni arapski konji deo su tih neponovljivih trenutaka koje nije lako uhvatiti i objasniti. Suzana je krenula na dugogodišnji put sopstvenog istraživanja i pronalaženja izgubljenih beleški o njima, koje bi mogle da joj pomognu da ih predstavi u jednom velikom mozaiku različitih boja, pokreta, raspoloženja, društvenih i istorijskih prevrata. Taj put zahteva strpljenje, ljubav i posvećenost, jer sve što je vredno vredno je upravo zato jer je teško dopreti do njega, a Araberi kao da se uporno opiru očima i rukama umetnika. “Oni mogu da nas uzdignu do najvećih visina, da nas nateraju na razmišljanje i preispitivanje, ali nikada ne mogu da nas razočaraju ili dovedu do očajanja, jer dovoljan je samo jedan njihov pogled i pokret da zaboravimo na mnoge teškoće o koje se neprestano saplićemo na životnom putu. Njihov položaj glave kada se propinju, peskoviti sjaj mišićavog tela, pogled u kome je nebo uvek plavo i griva koja hrli ka tom nebu poput plamena veliko je nadahnuće i inspiracija”, kaže Suzana Stojanović. Autorka ih u svojim radovima idealizuje i kroti mirnim potezima za razliku od starih majstora koji su radili smelim, grubim i nervoznim potezima, širokim četkicama i birali motive rata da bi istakli njihovu snagu i istorijsku ulogu. Njeni arapski konji podsećaju na skulpture, a njihove tužne oči podsećaju na ljudske. One trepere iz mraka (“Princeza” i “Nada”) u očekivanju nekih svetlijih dana i raduju se nebu bez oblaka i prirodi (“Vihor”, rad predstavljen u “Suzana Stojanović Behance” galeriji), ali isto tako ostavljaju i mnogo prostora za razmišljanje. “Život nije jednosmeran i jednoznačan; on je veoma složen, ispunjen usponima i padovima, oduševljenjima i rezignacijama, stalni napor i borba. Bavljenje umetnošću zahteva uvek nove emocije, a stvaralačko nadahnuće nove izvore. Arapski konji su nepresušni izvori sa kojih nikada ne odlazite žedni. Dovoljno je da ih samo jednom pogledate i setićete se da vas u ateljeu čekaju četkice i palete”, kaže o njima autorka u jednom od svojih eseja. Oni imaju ne samo umetnički, već i veliki kulturološki i etnološki značaj. Sastavni su deo mnogih festivala, krunisanja i ceremonija. “Nebeski jahači” samo su jedna od mnogih zadivljujućih scena festivala u Maroku. To je trenutak u kome se spajaju tradicionalni običaji, konjanici i njihovi predivni pratioci. Svečana atmosfera, za koju se njeni učesnici pripremaju mesecima i koja je bitan deo njihovih života i odrastanja, samo je deo zanimljivih kulturnih događaja sa ovih prostora koji inspirišu svojom posebnošću. Jahači u narodnoj nošnji i njihovi okićeni konji slave svoje mnogovekovno prijateljstvo, sklad i međusobno poverenje i demonstriraju snagu i moć te svoje povezanosti. Izgleda kao da konjanici, koji sinhronizovano pucaju uvis, podižu tlo ka nebu. Sva ta ustreptalost i ushićenost, koja prati ovaj konjički sport prilikom mnogih proslava, venčanja i rođenja, je neponovljiva. Dekorativni elementi i okretni Araberi, prekriveni česticama prašine i tragovima dima koji izlazi iz dugih pušaka, su prava umetnost. Mnogi istorijski događaji, bitke, osvajanja i velika imena dovode se u vezu upravo sa njima i sa njihovim kretanjima. Ukoliko pratimo ta kretanja možemo da dođemo do neverovatnih otkrića. Suzana u jednoj od svojih beležaka zapisuje: “Umetnost arapskih konja je oblast koju treba proučavati godinama i decenijama kako bi bar malo spoznali mnogovekovni tok njenog razvoja i kako bismo bili u stanju da odlomimo jedan deo te spoznaje kojim bismo mogli da zasadimo neko novo, naše drvo. To nije samo ona prepoznatljiva krivudava linija sa raspršenom grivom. To je nauka.” Dok u hladovini pustinjske oaze, obgrljen svetlucavim lancem, crvenim pletenicama, zvončićima i ukrasima u obliku malih plavih cvetića i sićušnih potkovica, mladi Araber sija u svoj svojoj posebnosti, posmatraču kroz misao proleće pitanje: “Da li je moguće da ovo predivno stvorenje živi na Zemlji?” Odgovor je: “Da.” Sva ljupkost zapisana na stranicama življenja njegovih predaka, zabeležena u samo jednom trenu u vragolastom pogledu, uperenom ka zanimljivom sutra, daje pečat ovom radu, sadržanom kako u vizuelnom doživljaju, tako i u imenu “Želja”. Blago svetlo koje se probija kroz lišće pokazuje jednu notu stidljivosti i nesigurnosti, ali položaj glave ovog predivnog konja ukazuje na dostojanstvo i spremnost da zakorača u budućnost. Njegova lepota, poput zvezde, zrači, ali se ne rasipa. U toj lepoti ima nečeg neobično upečatljivog, a u isto vreme neodoljivo živahnog, ubedljivog i istinitog. Žarki Egipat u njegovim očima, igra lepršavih boja, nežnost i krhkost oblikuju prepoznatljivu umetnost koja se rađa iz vrelog peska. Uzbudljiva putovanja po severnoj Africi ispunjavaju ljubitelje umetnosti mnoštvom utisaka i uspomena. Umetnik koji stupi na tlo Egipta i Maroka nikada se ne vraća kući sa praznim rolnama. To plodonosno tlo ostavilo je za sobom najoriginalnija ostvarenja. Egzotika i duh starih vremena privlače poput magneta. Orijentalne prizore, atmosferu i govor istoka treba doživeti, udahnuti i čuti. Svu tu umetnost oblikovanu figurama zamišljenih vitezova, satkanu turbanima, ćilimima, tkaninama i ukrasima, koji su neretko sastavni deo opreme arapskih konja (“Tišina”) i okupanu sunčevim zracima treba znati i umeti opisati. Ta raskošna umetnost zahteva prostor, ljubav prema predmetu prikazivanja i umeće vladanja bojom, jer ona je upravo ta koja gradi kompoziciju, daje zapreminu telima i sjaj ornamentima. Treba biti spreman uhvatiti se u koštac sa svim tim detaljima. Suzana u svojoj galeriji posmatra i predstavlja arapske konje, iako ne izlazeći iz okvira realizma, romantično. Njihovi poletni skokovi ponekad na njenim radovima izgledaju samo kao bezbrižna igra predivnih bića, koja žive u nekom svom univerzumu, do kog, ma koliko se trudili, nikada nećemo moći potpuno da dopremo. Dok ih posmatramo čini nam se kao da znaju da nam poziraju, pa se stalno trude da budu dopadljivi. Pasteli, kojima je radila njihove portrete (“Plamen” i “Šapat”) daju živost i sjaj radovima, ali onu zvezdu u njihovim očima može da dočara samo duša i prkos, koji nas čini jačim i upornijim od drugih. Upravo ta zvezda je stalno vraća radu i novim traganjima, jer “koliko god radili arapske konje uvek vam se čini da je ostalo još mnogo toga neispričanog i neurađenog u vezi sa njima da stalno strahujete da nećete imati dovoljno vremena da sve to ostvarite i ovekovečite; oni jednostavno mogu da vas nateraju da pređete granice sopstvenih mogućnosti i da postanete neumorni. Poznavati ova razigrana bića i njihovu ćud velika je privilegija i, koliko god uporno proučavali njihov izgled i kretanje, uvek nam se čini da smo na nekom početku. Oni su uvek različiti. Možete da uradite bezbroj skica, ali nijedna neće biti dovoljno dobra da je prenesete na drugu podlogu, jer ovi čistokrvni lepotani nikad ne daju mira”, kaže autorka ovog jedinstvenog ciklusa umetničkih radova (“Suzana Stojanović Professional Traditional Artist DeviantArt Art Gallery”) i na trenutke ih toliko realno prikazuje čineći ih opipljivim. Njihova ćudljivost i energičnost je upravo ono što ih je vekovima održalo na tronu umetničke scene. Vojska Osmanskog carstva ostala je upamćena u istoriji po mnogim pobedama zahvaljujući vatrenim Araberima, koji obogaćuju svaku scenu pobeda i poraza i uvek su u prvom planu kao glavni nosioci radnje. Svojom snagom i energičnim pokretima dočaravaju trenutke iz prošlosti i omogućavaju nam da na jedan drugačiji način doživimo ono o čemu smo samo čitali. Okićeni i nestrpljivi, pod telima snažnih vojnika simbolizuju moć i čvrstu rešenost da dobiju svaku bitku. Zaslepljujuća belina i sjaj ovih lojalnih i izdržljivih pratioca uvek zasenjuje onu mračnu stranu rata u kojoj vlada surovost, beznađe i strah. Upravo u tom kontrastu, koji ih uvek izdvaja iz okruženja, je njihova moć i posebnost. Prepoznatljivi po svojim dinamičnim pokretima, divljem temperamentu, plahovitosti i hrabrosti, jedinstveni kako u univerzumu koji nas okružuje tako i u umetnosti, bili su i ostali simbol junačkih borbi i pobeda. Na impozantnim radovima oni su nezadrživi u postizanju nekih, samo njima poznatih, ciljeva, stalno se krećući u nekom vanvremenskom prostoru između realnosti, tradicije, mitologije, religije i istorije. Za vreme svog boravka u Maroku Delakroa je, između ostalog, pisao i o njima: “U svome zavičaju oni su gordi, energični i izuzetno krotki, ali sve to nestaje čim promene klimu; u tuđini postaju agresivni i često se dešava da zbace konjanika da bi započeli tuču koja traje satima. Tuku se besno i surovo kao tigrovi i niko i ništa ne može da ih razdvoji. Bučno, teško disanje i para koja izbija iz raširenih nozdrva poput oblaka iz lokomotive, grive slepljene krvlju, divlja ljubomora i sve u vezi sa njima, i izgled i karakter, vrhunska je poezija.” Suzana Stojanović, koja ih sa velikim entuzijazmom radi, ovako govori o ovim jedinstvenim životinjama: “Ovekovečiti nemirne, neobuzdane Arabere, koji su poput vatre koja kulja iz vulkana koju ljudi teškom mukom krote, pravi je ep. Oni poput užarene munje imaju potrebu da zabljesnu. Njihovi pokreti su snažni poput vetra i oluje, a pogled nežan poput mesečine. U tom pogledu zaustavili su se trenuci mnogih strašnih vremena, beskrajnih i napornih putovanja po pustinjskom pesku, bezbrojnih nepremostivih prepreka, lutanja i neizvesnosti.”